Da, upravo tako, izgleda da nas u narednih 15 ili 20 godina čeka pad globalne temperature. To su prognoze koje su iznele dve grupe renomiranih istraživača, i to ništa manje nego NASA-e i nemačkih naučnika sa Max Plank instituta iz Kila i Lajbnicovog okeanografskog instituta iz Hamburga. Teško da je reč o amaterima ili plaćenicima naftnih lobija.
U skorašnjem izveštaju NASA-e se kaže da Pacifička dekadna oscilacija (PDO) o kojoj smo i ranije govorili, definitvno ulazi u hladnu fazu koja obično traje oko 30 godina. To praktično znači da dolazi do promena u cirkulaciji Pacifika, koji kontroliše direktno i indirektno klimu na celoj Zemlji, zbog koje, promene, će učestalost događaja La Ninja porasti, a oslabiti uticaj toplih El Ninjo epizoda. To bi trebalo da snizi globalnu temperaturu. PDO je bila u toploj fazi od 1905-1945 kad smo imali zagrevanje magnitude 0,16 stepeni po dekadi, zatim smo imali zahlađenje od 1945-1977 kada je PDO bila u hladnoj fazi, a onda sa toplom fazom od 1977-2008 imali smo globalno zagrevanje slične magnitude kao i ono u prvoj polovini XX veka, sa poslednjih 10 godina praktično ravnog trenda. Po mišljenju naučnika NASA, sada ulazimo opet u hladnu fazu što bi trebalo da izazove trend snižavanja temperatura.
Kao dodatna so na ranu envajornmentalista, druga grupa istraživača iz Nemačke je objavila studiju, i to (o nebesa) u renomiranom časopisu Nature, u kojoj kažu da izgleda i Atlantik odbija da sarađuje sa teorijom antropogene klimatske katastrofe, i priprema nam bar 10-15 godina zahlađenja u Severnoj Americi, Evropi i atlanskom basenu. Naime, drugi tip promene cirkulacije u Atlantiku koji utiče na klimu atlanskog basena, koji se naziva Atlanska Multidekadna Oscilacija (AMO) takođe ulazi u hladnu fazu. To znači da nas najmanje do 2018 godine čeka blago zahlađenje u ovom našem severnoatlanskom regionu, a i šire.
Ovo su epohalne vesti, i čini se da će malo toga biti isto kao pre posle njih. Najpre, iako se svi ovi naučnici trude da se ne zamere previše eko-frikovima i bratstvu globalnog zagrevanja, te tu i tamo napominju da dugoročni efekat CO2 može voditi zagrevanju na dugi rok, oni su upravo dali prognozu da ćemo mi imati oko 20 godina globalnog zahlađenja usred XXI veka! To dramatično protivreči klimatskim modelima IPCC koji polaze od dominacije antropogenog efekta staklene bašte. Postavlja se pitanje - ako su prirodne klimatske fluktuacije pod kontrolom dva džina Pacifika i Atlantika dovoljno snažne ne samo da uspore nego i da preokrenu stakleničko zagrevanje u globalno zahlađenje, zašto ne bi bile dovoljno snažne da izazovu i globalno zagrevanje koje smo imali od 1977-2008 (zapravo 1998)? I zašto bismo verovali da bi u budućnosti bilo išta različito?
Još ozbiljniji problem od klimatskih modelara imaju ekološki alarmisti i politički podržavaoci priče o skoroj katastrofi. Oni su sve uložili na priču da vreme ističe i da se mora delovati hitno na smanjenju emsija jer će se kao čekamo duže od nekoliko godina temperatura toliko porasti da će se glečeri otopiti i sva ostala čudesa dogoditi. Ali, sad ispada da narednih 20 godina treba očekivati globalno zahlađenje! Kako to sad objasniti pastvi koju su upravo uverio u dogmu o globalnom zagrevanju? Jedan od metoda je da se kaže da klimatski modeli predviđaju dugoročno ponašanje klimatskog sistema, dok je ovo jedna srednjoročna oscilacija koja će nestati posle nekog vremena. Ali, sve karte su već uložene na hitnost i neodložnost akcije! Nema vremena za čekanje! Sad će delovati vrlo neuverljivo da se ljudima objašnjava da moraju da se žrtvuju zbog katastrofe koja će možda početi da se dešava za 20 godina, a možda i neće, nemamo pojma. Druga stvar je da ako prvih 20 godina XXI stoleća imamo globalno zahlađenje, onda će u ostatku tog stoleća planeta zaista morati enormno da se zagreje da bi se to nadoknadilo i ostvarile prognoze IPCC. Ali, problem je što svi klimatski modeli predviđaju postepen i manje više konstantan porast temperature. Ako CO2 zagrevanje dominira, očekuje se da temperatura raste, u zavisnosti od klimatske senzitivnosti od 0,1 do 0,3 stepena po dekadi, a po nekima i više. A u ovom našem slučaju bi, posle recimo dve dekade hlađenja od 0,1 stepena, trebalo da očekujemo svih ostalih osam dekaada zagrevanje od po preko 0,3 stepena po dekadi! To je izrazito netipično za ponašanje sistema sa dominacijom stakleničkog antrpopogenog efekta koji zahteva stalan porast temperature. Dakle, to hipotetičko enormno zagrevanje posle zahlađenja, čak i kad bi se desilo, uopšte ne bi ni bilo u skladu sa teorijom IPCC, i značilo bi samo da je neki drugi faktor doveo do takvog zagrevanja a ne CO2, te time argument za redukciju CO2 ne bi bio ništa valjaniji nego što je ovako.
Thursday, May 1, 2008
Wednesday, April 23, 2008
Roj Spenser i nova teorija globalnog zagrevanja
U prošlom postu je bilo reči o detekciji negativne povratne sprege temperature i oblačnosti u klimatskom sistemu od strane tima koji je predvodio klimatolog Roj Spenser sa Univerziteta Alabama u Hanstvilu, SAD. Međutim, on je upravo objavio rad u Journal of Climate koji pokazuje još nešto - zašto su naučnici tradicionalno bili skloni da precenjuju pozitivne povratne sprege a potcenjuju negativne.
Spenserov odgovor je otprilike sledeći: naučnici su bili skloni da zamene uzrok i posledicu u posmatranju pravih razloga zagrevanja. Oni su dogmatski pretpostavljali da se najpre zemlja zagreva kao posledica nekog eksternog uticaja (sunčevog ili antropogenog), a da onda kao odgovor (feedback) oblačnost i vodena para variraju na način koji amplifikuje, tj pojačava to početno zagrevanje. Ali, tvrdi Spencer, problem je što u međusezonskim i međugodišnjim prosecima kroz koje se prate ove varijacije oblačnosti i promena radijacionog budžeta atmosfere, nestaju sve fine razlike koje nam omogućavaju da razdvojimo odgovore klimatskog sistema na eksterne uticaje od unutrašnje varijabilnosti samog sistema! Drugim, rečima, veliki deo onog što naučnici tradicionalno pretpostavljaju da je feedback predstavlja zapravo posledicu prirodnog, slučajnog variranja oblačnosti koje postoji i u klimatskom sistemu koji se nalazi u energetskoj ravnoteži. Što će reći da u sistemu nema stakleničkog ili solarnog zagrevanja, a mi to ne opažamo zato što ne razlikujemo internu od eksterne varijacije!
Ako je ovo tačno, onda je netačna pretpostavka IPCC o značajnom pozitivnom feedbacku koji izaziva CO2. Sve se može objasniti internom klimatskom varijabilnošću. Spenser je poslao svoj rad sa ovakvim zaključkom jednom od vodećih klimatskih modelera koji je priznao da je ovaj u pravu! Dakle, promene oblačnosti i vodene pare, koje su naučnici smatrali dokazima pozitivne povratne sprege sa CO2, zapravo su proizvod slučajnih varijacija parametara klime, koji se dešavaju bez ikakvog "forsiranja" spolja. Svaki osnov da verujemo da će povećanje koncentracije CO2 imati katastrofalne ili uopšte značajne efekte po temperaturu nestaje! (setimo se da se SVE projekcije visokog porasta temperature u XXI veku temelje upravo na ovoj nedokazanoj, a sada vidimo i verovatno pogrešnoj, teoriji o pozitivnom odgovoru ili feedbacku na antropogeni CO2).
Spenser je upravo napisao novi rad u kome svoje zaključke proširuje na problem ukupnog globalnog zagrevanja. I tvrdi da se najveći deo globalnog zagrevanja u XX i do sad proteklom delu XXI veka može objasniti bez ikakvog pozivanja na eksterne uticaje, bili oni antropogeni ili prirodni (solarni ili vulkanski), pukim slučajnim varijacijama oblačnosti i vodene pare unutar sistema u eneregetskoj ravnoteži. On uzima nekoliko indeksa interne klimatske varijabilnosti, poput ENSO i PDO (pacifička dekadna oscilacija, promena na svakih 30-ak godina koja donosi periodično toplije i hladnije vreme) i pokazuje da od 0,69 stepeni koliko je temepratura porasla od 1900-2006, oko 0,50 stepeni može objasniti ovim internim klimatskim promenama.
Zaključak koji bi odavde sledio je da je antropogeno stakelničko zagrevanje definitivno minorno u odnosu na prirodne varijacije klime, a to je upravo pitanje na koje niko do sada nije imao precizan odgovor - koliko od ukupne promene temeprature se može pripisati prirodnim, internim i eksternim faktorima, a koliko ljudskom uticaju preko stakleničkog zagrevanja. Odgovor koji daje Roj Spenser je još mnogo nepovoljniji po alarmiste od onog na koji su od skeptika navikli: Spenser ne insistira toliko na eksternim, ne-antropogenim uticajima poput promena indeksa solarnog zračenja preko Volfovog broja ili indeksa kosmičkog zračenja, već na varijacijama unutar samog klimatskog ekvilibrijuma. Da bi odbacio dominantnost stakleničkog efekta, njemu ne treba alternativna teorija eksternih klimatskih promena, u smislu u kome je Svensmarkova teorija kosmičkih zraka alternativna teorija eksternog dejstva sunca na sistem u ravnoteži. Spenser tvrdi da sam sistem u ravnoteži proizvodi temperaturnu neravnotežu! Dakle, za samo 20% ukupnog globalnog zagrevanja bi se otimali svi eksterni uticajji zajedno - antropogeni staklenički, i prirodni - vulkanski i solarni. Da je uloga CO2 u svemu tome sasvim minorna, i vrlo verovatno još manja nego kod Svensmarka ili Šaviva, nije uopšte teško zaključiti.
Spenserov odgovor je otprilike sledeći: naučnici su bili skloni da zamene uzrok i posledicu u posmatranju pravih razloga zagrevanja. Oni su dogmatski pretpostavljali da se najpre zemlja zagreva kao posledica nekog eksternog uticaja (sunčevog ili antropogenog), a da onda kao odgovor (feedback) oblačnost i vodena para variraju na način koji amplifikuje, tj pojačava to početno zagrevanje. Ali, tvrdi Spencer, problem je što u međusezonskim i međugodišnjim prosecima kroz koje se prate ove varijacije oblačnosti i promena radijacionog budžeta atmosfere, nestaju sve fine razlike koje nam omogućavaju da razdvojimo odgovore klimatskog sistema na eksterne uticaje od unutrašnje varijabilnosti samog sistema! Drugim, rečima, veliki deo onog što naučnici tradicionalno pretpostavljaju da je feedback predstavlja zapravo posledicu prirodnog, slučajnog variranja oblačnosti koje postoji i u klimatskom sistemu koji se nalazi u energetskoj ravnoteži. Što će reći da u sistemu nema stakleničkog ili solarnog zagrevanja, a mi to ne opažamo zato što ne razlikujemo internu od eksterne varijacije!
Ako je ovo tačno, onda je netačna pretpostavka IPCC o značajnom pozitivnom feedbacku koji izaziva CO2. Sve se može objasniti internom klimatskom varijabilnošću. Spenser je poslao svoj rad sa ovakvim zaključkom jednom od vodećih klimatskih modelera koji je priznao da je ovaj u pravu! Dakle, promene oblačnosti i vodene pare, koje su naučnici smatrali dokazima pozitivne povratne sprege sa CO2, zapravo su proizvod slučajnih varijacija parametara klime, koji se dešavaju bez ikakvog "forsiranja" spolja. Svaki osnov da verujemo da će povećanje koncentracije CO2 imati katastrofalne ili uopšte značajne efekte po temperaturu nestaje! (setimo se da se SVE projekcije visokog porasta temperature u XXI veku temelje upravo na ovoj nedokazanoj, a sada vidimo i verovatno pogrešnoj, teoriji o pozitivnom odgovoru ili feedbacku na antropogeni CO2).
Spenser je upravo napisao novi rad u kome svoje zaključke proširuje na problem ukupnog globalnog zagrevanja. I tvrdi da se najveći deo globalnog zagrevanja u XX i do sad proteklom delu XXI veka može objasniti bez ikakvog pozivanja na eksterne uticaje, bili oni antropogeni ili prirodni (solarni ili vulkanski), pukim slučajnim varijacijama oblačnosti i vodene pare unutar sistema u eneregetskoj ravnoteži. On uzima nekoliko indeksa interne klimatske varijabilnosti, poput ENSO i PDO (pacifička dekadna oscilacija, promena na svakih 30-ak godina koja donosi periodično toplije i hladnije vreme) i pokazuje da od 0,69 stepeni koliko je temepratura porasla od 1900-2006, oko 0,50 stepeni može objasniti ovim internim klimatskim promenama.
Zaključak koji bi odavde sledio je da je antropogeno stakelničko zagrevanje definitivno minorno u odnosu na prirodne varijacije klime, a to je upravo pitanje na koje niko do sada nije imao precizan odgovor - koliko od ukupne promene temeprature se može pripisati prirodnim, internim i eksternim faktorima, a koliko ljudskom uticaju preko stakleničkog zagrevanja. Odgovor koji daje Roj Spenser je još mnogo nepovoljniji po alarmiste od onog na koji su od skeptika navikli: Spenser ne insistira toliko na eksternim, ne-antropogenim uticajima poput promena indeksa solarnog zračenja preko Volfovog broja ili indeksa kosmičkog zračenja, već na varijacijama unutar samog klimatskog ekvilibrijuma. Da bi odbacio dominantnost stakleničkog efekta, njemu ne treba alternativna teorija eksternih klimatskih promena, u smislu u kome je Svensmarkova teorija kosmičkih zraka alternativna teorija eksternog dejstva sunca na sistem u ravnoteži. Spenser tvrdi da sam sistem u ravnoteži proizvodi temperaturnu neravnotežu! Dakle, za samo 20% ukupnog globalnog zagrevanja bi se otimali svi eksterni uticajji zajedno - antropogeni staklenički, i prirodni - vulkanski i solarni. Da je uloga CO2 u svemu tome sasvim minorna, i vrlo verovatno još manja nego kod Svensmarka ili Šaviva, nije uopšte teško zaključiti.
Thursday, November 15, 2007
Šta je to "klimatska senzitivnost"?
Projekcije porasta temperature koje u svojim izveštajima da je IPCC se kreću od 1,5 stepeni C do čak 6 stepeni u izveštaju iz 2001. AR4 izdat u januaru 2007 govori o rasponu od 1,5 - 4,5 stepeni, sa srednjom, "najboljom" procenom od 3 stepena.
3 stepena C je takozvana klimatska senzitivnost, tj porast temperature koji se očekuje od dupliranja koncentracije CO2 od predindustrijskih 280 ppmv do 560 ppmv koliko se očekuje otprilike 2100 godine, ili nešto malo pre. Sadašnja koncentracija je oko 380 ppmv.
S jedne strane je jasno da je CO2 staklenički gas, što je davno dokazano u laboratorijskim uslovima. On, drugim rečima ima sposobnost apsorpcije infracrvenog zračenja, i time potencijalno sposobnost da poveća temperaturu na Zemlji kao mu se poveća koncentracija. Ali, ključno pitanje je - koliko? Često se pogrešno misli da je to 3 stepena C sa dupliranjem koncentracije. Ali, IPCC ne tvrdi da je 3 stepena C direktna posledica dupliranja koncentracije CO2. Ne! U skladu sa bazičnim termodinamičkim kalkulacijama dupliranje koncentracije CO2 bi vodilo manje više povećanju temperature od oko 1 stepena C. IPCC pretpostavlja da je klimatska senzitivnost otprilike tri puta veća od toga, zato što podrazumeva takozvanu pozitivnu povratnu spregu (positive feedback) CO2 i vodene pare i oblaka. Drugim rečima nešto veće zagrevanje kao posledica porasta koncentracija CO2 vodi većem isparavanju, a znamo da je vodena para daleko najznačajniji staklenički gas na koji otpada oko 95% ukupnog stakleničkog efekta. Onda to vodi još većem zagrevanju i tako ukrug. Tako da se modelska predviđanja IPCC o 3 stepena C kao srednjoj vrednosti klimatske senzitivnosti temelje na pretpostavci vrlo snažnog pozitivnog feedbacka vodene pare, a ne na izolovanom efektu povećanja koncentracije CO2. To je ključna propozicija.
I najproblematičnija istovremeno. Najpre, klima na Zemlji je jedan manje-više stabilan termodinamički sistem. U takvim sistemima po pravilu preovlađuju negativne, tj uravnotežujuće povratne sprege, a ne pozitivne i amplifikujuće. Recimo, jedne godine, kad naiđe El Ninjo, Zemlja se zagreje i za pola stepena više u odnosu na standardnu prosečnu temperaturu. Ali, već sledeće godine se ohladi za ta pola stepena. Ovo je teško zamisliti u jednom sistemu u kome preovlađuje toplotna amlifikacija; jer onda bismo očekivali da sledeća godina bude još toplija, a onda sledeća još toplija od nje i tako redom. Slično tome, očekivali bismo, u slučaju preovlađivanja pozitivne povratne sprege CO2 i vodene pare, da se globalno zagrevanje ubrzava. Ali, obratno mi vidimo da se ono posle snažnog porasta temperature 1980-ih i 1990-ih u poslednjih 10-ak godina praktično zaustavilo. Temperatura posle 1998 godine praktično stagnira, ili čak blago opada. To nije karakteristično ponašanje sistema sa dominacijom pozitivne povratne sprege.
Dalje, kao što je ovde bilo već reči, mnoge klimatološke studije ukazuju da u atmosferi vrlo verovatno dominira negativna povratna sprega. Kako? Na sledeći način: pojačano zagrevanje zaista povećava isparavanje i koncentraciju vodene pare, što amplifikuje dalje temperaturu. Ali, istovremeno, deluje i suprotan proces - vodena para se kondenzuje, formirajući nisku konvenktivnu oblačnost koja donosi padavine i rashlađivanje atmosfere. Dakle, viša temperatura, jednako više vodene pare, jednako više oblaka i padavina, jednako niže temperature. To je mehanizam negativne povratne sprege.
On je, u nešto komplikovanijem obliku, bazično otkriven od strane najmanje tri nezavisne grupe istraživača. Najpre je Richard Lindzen još pre 15-ak godina izašao sa hipotezom o efektu zenice (Iris effect) u tropima. Kada temperatura okeana poraste, raste nivo konvektivne, olujne oblačnosti koja donosi padavine i rashlađivanje, ali dramatično opada nivo visoke cirusne oblačnosti koja ima efekat zagrevanja. Što se Zemlja više zagreva, to se više pojačava ovaj stabilizujući efekat hlađenja. Izgleda da atmosfera u sebi ima ugrađenu jednu vrstu mehanizma zenice: kao što se zenica širi i sužava u zavisnosti od toga da li do oka stiže malo ili puno svetlosti, isto tako se, po Lindzenu, atmosferska visoka oblačnost "otvara" i "zatvara" (smanjuje ili povećava) u zavisnosti da li temperatura raste ili opada, u cilju održavanja ukupne temperature manje-više konstantnom.
Naravno da je Lindzen naišao na žestok otpor mnogih svojih kolega koji su odmah shvatili da "efekat zenice" uništava centralnu pretpostavku IPCC alarmizma, pozitivni feedback. Glavni argument je bio to što su Lindzenovi podaci ipak bili relativno ograničeni - temeljili su se na osmatranjima japanske meteorološke službe u zapadnom Pacifiku.
Ove godine, grupa istraživača sa Univeziteta Alabama u Hantsvilu, predvođena poznatim satelitskim magovima Rojem Spenserom i Džonom Kristijem (naučnici NASA odlikovani najvišim državnim priznanjima za doprinos razvoju monitoringa klime uz pomoć satelita) došla je, ovaj put na osvnovu globalnih podataka sa satelita, do egzaktne potvrde Lindzenove Iris hipoteze. Analizirajući porast tropskih temperatura za vreme sezonskih oscilacija, oni su uočili da u prvom trenutku cirusna oblačnost (sastavljena od leda) raste sa porastom temperature, ali da vrlo brzo počinje da opada, dok niski, olujni oblaci sa kišom nastavljaju da rastu i opadaju naporedo sa kretanjima temperature (vidi sliku). Otvaranje cirusne zenice, omogućava većoj količini toplote da se emituje u kosmos, i da zajedno sa padavinama rashladi površinu Zemlje.
I ono što posebno kod posmatrača i istraživača izaziva gotovo religiozno strahopoštovanje jeste činjenica da čim temperatrura počinje, kao proizvod dejstva ovih mehanizama, i sezonskih oscilacija, da opada, "Zenica" se zatvara! Nivo cirusne oblačnosti raste, da ne bi došlo do dodatnog pada temperature! Spencer ovako objašnjava značaj svojih rezultata, i posebno daje objašnjenje zašto su naučnici ranije pogrešno verovali u dominaciju pozitivne povratne sprege.
Treća grupa istraživača sa konkurentskom satelitskog sistema Remote Sensing System (RSS) pokušala je da verifikuje predviđanja modela globalne cirkulacije atmosfere na kojima se temelji feedback teorija IPCC. F. Weinz i njegove kolege su posmatrali porast koncentracije vodene pare i padavina kao posledica globalnog zagrevanja. Svi klimatski modeli predviđaju porast vodene pare od 7% za svaki stepen porasta temperature, dok bi padavine rasle otprilike 1-3 procenta. To govori o pozitivnoj povratnoj sprezi - vodena para raste brzo, a konvektivna rashlađujuća oblačnost mnogo sporije, što pospešuje. zagrevanje. Ali, šta su otkrili Weinz i kolege? Na osnovu kombinacije sopstvenih satelitskih i zemaljskih podataka o padavinama oni su procenili da su padavine u periodu navodno nezabeleženog globalnog zagrevanja od 1986-2007 porasle oko 7%, (2,5 do 7 puta više od modelskog predviđanja), što će reći, otprilike koliko i vodena para. Pošto su Weinz i kolege, za razliku od Christy-ja i Spencera zagovornici IPCC modela i teorije o antropogenom zagrevanju, oni su bili konsternirani ovim podacima, koji potpuno opovrgavaju modelska predviđanja. Pokušali su da ovu diskrepancu reše analizom promena brzine vetra. Modeli kažu da će za smanjenjem temperaturnog gradijenta između ekvatora i polova, prosečna brzina vetra opasti. Po njihovim proračunima, u periodu 1986-2007 ta brzina bi trebalo da se smanji u tropima u proseku 0.6% po dekadi, a ona je porasla u 0,6% iznad kopna i čak oko 1% iznad okeana. Weinz i kolege priznaju da nemaju niikakav odgovor za ovo očigledno "anti-modelsko" uravnotežujuće reagovanje atmosfere na globalno zagrevanje.
Kako se sve ovo dalje uklapa u priču o klimatskoj senzitivnosti? Pa, u najkraćem to nagoveštava da je stvarna klimatska senzitivnost mnogo manja od 3 stepena C, a možda manja i od 1 stepen, koliko je senzitivnost na CO2 izolovano. I to upravo iz razloga što po svoj prilici negativna povratna sprega zagrevanja, oblačnosti i padavina smanjuje klimatski odgovor na porast koncentracije CO2, a potencijalno ga može učiniti i znatno manjim od 1 stepena C.
Međutim, imamo i dodatne razloge, mimo ovih analiza povratnih sprega, da verujemo da je senzitivnost mnogo, mnogo manja od 3 stepena. Zavisnost porasta koncentracije Co2 i porasta temperature nije linearna nego logaritamska. To znači da je porast temperature od svakog dodatnog molekula koji se emituje u atmosferu sve manji i manji. Kao kad krečite sobu: kad jednom prefarbate zeleni zid belom bojom, promena je velika; drugi put i dalje velika ali manja nego prvi put i tako redom. Kad 35 put pređete belom farbom preko istog zida, razlika u odnosu na 34 put se jedva primećuje. Na sličan način, svaki dodatni molekul CO2 u atmosferi slabi temperaturni odgovor atmosfere - "priraštaj" temperature je sve manji i manji. Stoga, iako smo prešli samo 40% puta do dupliranja koncentracije CO 2 (kada se meri senzitivnost) mi smo, zbog ove okolnosti, već iskusili negde oko dve treećine stakleničkog efekta od dupliranja njegove koncentracije. Ako bi klimatska senzitivnost bila tri stepena, onda bismo do sada očekivali najmanje dve trećine tog porasta , ili oko 2 stepena C. Međutim, po podacima samog IPCC temperatura u XX veku je porasla samo oko 0,6 stepeni C. Od toga, barem polovina se desilo u prvim decenijama XX veka, kada je uticaj antropogenog CO2 bio minimalan, i kada se zagrevanje dešavalo uglavnom usled povećanja sunčeve radijacije. To dalje znači da se od 0,6 stepeni C zagrevanja u XX veku, po nalazima samog IPCC samo oko 0,4 stepena može pripisati antropogenom uticaju, a od toga oko 80% CO2. Drugim rečima porast koncetracije CO2 sa oko 280 na oko 380 ppmv dao je u najboljem slučaju samo negde oko 0,3 stepena C zagrevanja, ili oko 6 do 7 puta manje od projekcija IPCC. Ako prihvatimo prigovor termalne inercije okeana, tj da će se jedan deo zagrevanja tek osetiti kada okeani emituju toplotu koju su akumulirali, možda se može govoriti o pola stepena Celzijusa. Konačna klimatska senzitivnost bi onda mogla da bude negde najviše 0,8 stepeni C, dakle, manje od jedinične senzitivnosti na CO2!
Osim toga, CO2 je samo jedan od stakleničkih gasova. Njih ima još. Osim vodene pare kao najvećeg gasa, tu je i metan koji ima polovinu apsorpcijske moći CO2, zatim ozon i još neki drugi. Kada više gasova staklene bašte postoje zajedno u atmosferi, onda je ukupna apsorpcijska moć staklenika manja od zbira njihovih jediničnih apsorpcijskih moći. Oni međusobno "konkurišu" za apsorpciju toplote. Tako da je i to razlog da verujemo u manju klimatsku senzitivnost na CO2 od IPCC prognoza.
Sve u svemu, u skladu sa ovim, teorije o povećanju temperature za 1,5 do 4,5 ili čak 6 stepeni C u narednom stoleću su bez ikakvog osnova, i predstavljaju opet čistu spekulaciju u čijoj osnovi leže politički, a ne naučni razlozi.
3 stepena C je takozvana klimatska senzitivnost, tj porast temperature koji se očekuje od dupliranja koncentracije CO2 od predindustrijskih 280 ppmv do 560 ppmv koliko se očekuje otprilike 2100 godine, ili nešto malo pre. Sadašnja koncentracija je oko 380 ppmv.
S jedne strane je jasno da je CO2 staklenički gas, što je davno dokazano u laboratorijskim uslovima. On, drugim rečima ima sposobnost apsorpcije infracrvenog zračenja, i time potencijalno sposobnost da poveća temperaturu na Zemlji kao mu se poveća koncentracija. Ali, ključno pitanje je - koliko? Često se pogrešno misli da je to 3 stepena C sa dupliranjem koncentracije. Ali, IPCC ne tvrdi da je 3 stepena C direktna posledica dupliranja koncentracije CO2. Ne! U skladu sa bazičnim termodinamičkim kalkulacijama dupliranje koncentracije CO2 bi vodilo manje više povećanju temperature od oko 1 stepena C. IPCC pretpostavlja da je klimatska senzitivnost otprilike tri puta veća od toga, zato što podrazumeva takozvanu pozitivnu povratnu spregu (positive feedback) CO2 i vodene pare i oblaka. Drugim rečima nešto veće zagrevanje kao posledica porasta koncentracija CO2 vodi većem isparavanju, a znamo da je vodena para daleko najznačajniji staklenički gas na koji otpada oko 95% ukupnog stakleničkog efekta. Onda to vodi još većem zagrevanju i tako ukrug. Tako da se modelska predviđanja IPCC o 3 stepena C kao srednjoj vrednosti klimatske senzitivnosti temelje na pretpostavci vrlo snažnog pozitivnog feedbacka vodene pare, a ne na izolovanom efektu povećanja koncentracije CO2. To je ključna propozicija.
I najproblematičnija istovremeno. Najpre, klima na Zemlji je jedan manje-više stabilan termodinamički sistem. U takvim sistemima po pravilu preovlađuju negativne, tj uravnotežujuće povratne sprege, a ne pozitivne i amplifikujuće. Recimo, jedne godine, kad naiđe El Ninjo, Zemlja se zagreje i za pola stepena više u odnosu na standardnu prosečnu temperaturu. Ali, već sledeće godine se ohladi za ta pola stepena. Ovo je teško zamisliti u jednom sistemu u kome preovlađuje toplotna amlifikacija; jer onda bismo očekivali da sledeća godina bude još toplija, a onda sledeća još toplija od nje i tako redom. Slično tome, očekivali bismo, u slučaju preovlađivanja pozitivne povratne sprege CO2 i vodene pare, da se globalno zagrevanje ubrzava. Ali, obratno mi vidimo da se ono posle snažnog porasta temperature 1980-ih i 1990-ih u poslednjih 10-ak godina praktično zaustavilo. Temperatura posle 1998 godine praktično stagnira, ili čak blago opada. To nije karakteristično ponašanje sistema sa dominacijom pozitivne povratne sprege.
Dalje, kao što je ovde bilo već reči, mnoge klimatološke studije ukazuju da u atmosferi vrlo verovatno dominira negativna povratna sprega. Kako? Na sledeći način: pojačano zagrevanje zaista povećava isparavanje i koncentraciju vodene pare, što amplifikuje dalje temperaturu. Ali, istovremeno, deluje i suprotan proces - vodena para se kondenzuje, formirajući nisku konvenktivnu oblačnost koja donosi padavine i rashlađivanje atmosfere. Dakle, viša temperatura, jednako više vodene pare, jednako više oblaka i padavina, jednako niže temperature. To je mehanizam negativne povratne sprege.
On je, u nešto komplikovanijem obliku, bazično otkriven od strane najmanje tri nezavisne grupe istraživača. Najpre je Richard Lindzen još pre 15-ak godina izašao sa hipotezom o efektu zenice (Iris effect) u tropima. Kada temperatura okeana poraste, raste nivo konvektivne, olujne oblačnosti koja donosi padavine i rashlađivanje, ali dramatično opada nivo visoke cirusne oblačnosti koja ima efekat zagrevanja. Što se Zemlja više zagreva, to se više pojačava ovaj stabilizujući efekat hlađenja. Izgleda da atmosfera u sebi ima ugrađenu jednu vrstu mehanizma zenice: kao što se zenica širi i sužava u zavisnosti od toga da li do oka stiže malo ili puno svetlosti, isto tako se, po Lindzenu, atmosferska visoka oblačnost "otvara" i "zatvara" (smanjuje ili povećava) u zavisnosti da li temperatura raste ili opada, u cilju održavanja ukupne temperature manje-više konstantnom.
Naravno da je Lindzen naišao na žestok otpor mnogih svojih kolega koji su odmah shvatili da "efekat zenice" uništava centralnu pretpostavku IPCC alarmizma, pozitivni feedback. Glavni argument je bio to što su Lindzenovi podaci ipak bili relativno ograničeni - temeljili su se na osmatranjima japanske meteorološke službe u zapadnom Pacifiku.
Ove godine, grupa istraživača sa Univeziteta Alabama u Hantsvilu, predvođena poznatim satelitskim magovima Rojem Spenserom i Džonom Kristijem (naučnici NASA odlikovani najvišim državnim priznanjima za doprinos razvoju monitoringa klime uz pomoć satelita) došla je, ovaj put na osvnovu globalnih podataka sa satelita, do egzaktne potvrde Lindzenove Iris hipoteze. Analizirajući porast tropskih temperatura za vreme sezonskih oscilacija, oni su uočili da u prvom trenutku cirusna oblačnost (sastavljena od leda) raste sa porastom temperature, ali da vrlo brzo počinje da opada, dok niski, olujni oblaci sa kišom nastavljaju da rastu i opadaju naporedo sa kretanjima temperature (vidi sliku). Otvaranje cirusne zenice, omogućava većoj količini toplote da se emituje u kosmos, i da zajedno sa padavinama rashladi površinu Zemlje.
I ono što posebno kod posmatrača i istraživača izaziva gotovo religiozno strahopoštovanje jeste činjenica da čim temperatrura počinje, kao proizvod dejstva ovih mehanizama, i sezonskih oscilacija, da opada, "Zenica" se zatvara! Nivo cirusne oblačnosti raste, da ne bi došlo do dodatnog pada temperature! Spencer ovako objašnjava značaj svojih rezultata, i posebno daje objašnjenje zašto su naučnici ranije pogrešno verovali u dominaciju pozitivne povratne sprege.
Treća grupa istraživača sa konkurentskom satelitskog sistema Remote Sensing System (RSS) pokušala je da verifikuje predviđanja modela globalne cirkulacije atmosfere na kojima se temelji feedback teorija IPCC. F. Weinz i njegove kolege su posmatrali porast koncentracije vodene pare i padavina kao posledica globalnog zagrevanja. Svi klimatski modeli predviđaju porast vodene pare od 7% za svaki stepen porasta temperature, dok bi padavine rasle otprilike 1-3 procenta. To govori o pozitivnoj povratnoj sprezi - vodena para raste brzo, a konvektivna rashlađujuća oblačnost mnogo sporije, što pospešuje. zagrevanje. Ali, šta su otkrili Weinz i kolege? Na osnovu kombinacije sopstvenih satelitskih i zemaljskih podataka o padavinama oni su procenili da su padavine u periodu navodno nezabeleženog globalnog zagrevanja od 1986-2007 porasle oko 7%, (2,5 do 7 puta više od modelskog predviđanja), što će reći, otprilike koliko i vodena para. Pošto su Weinz i kolege, za razliku od Christy-ja i Spencera zagovornici IPCC modela i teorije o antropogenom zagrevanju, oni su bili konsternirani ovim podacima, koji potpuno opovrgavaju modelska predviđanja. Pokušali su da ovu diskrepancu reše analizom promena brzine vetra. Modeli kažu da će za smanjenjem temperaturnog gradijenta između ekvatora i polova, prosečna brzina vetra opasti. Po njihovim proračunima, u periodu 1986-2007 ta brzina bi trebalo da se smanji u tropima u proseku 0.6% po dekadi, a ona je porasla u 0,6% iznad kopna i čak oko 1% iznad okeana. Weinz i kolege priznaju da nemaju niikakav odgovor za ovo očigledno "anti-modelsko" uravnotežujuće reagovanje atmosfere na globalno zagrevanje.
Kako se sve ovo dalje uklapa u priču o klimatskoj senzitivnosti? Pa, u najkraćem to nagoveštava da je stvarna klimatska senzitivnost mnogo manja od 3 stepena C, a možda manja i od 1 stepen, koliko je senzitivnost na CO2 izolovano. I to upravo iz razloga što po svoj prilici negativna povratna sprega zagrevanja, oblačnosti i padavina smanjuje klimatski odgovor na porast koncentracije CO2, a potencijalno ga može učiniti i znatno manjim od 1 stepena C.
Međutim, imamo i dodatne razloge, mimo ovih analiza povratnih sprega, da verujemo da je senzitivnost mnogo, mnogo manja od 3 stepena. Zavisnost porasta koncentracije Co2 i porasta temperature nije linearna nego logaritamska. To znači da je porast temperature od svakog dodatnog molekula koji se emituje u atmosferu sve manji i manji. Kao kad krečite sobu: kad jednom prefarbate zeleni zid belom bojom, promena je velika; drugi put i dalje velika ali manja nego prvi put i tako redom. Kad 35 put pređete belom farbom preko istog zida, razlika u odnosu na 34 put se jedva primećuje. Na sličan način, svaki dodatni molekul CO2 u atmosferi slabi temperaturni odgovor atmosfere - "priraštaj" temperature je sve manji i manji. Stoga, iako smo prešli samo 40% puta do dupliranja koncentracije CO 2 (kada se meri senzitivnost) mi smo, zbog ove okolnosti, već iskusili negde oko dve treećine stakleničkog efekta od dupliranja njegove koncentracije. Ako bi klimatska senzitivnost bila tri stepena, onda bismo do sada očekivali najmanje dve trećine tog porasta , ili oko 2 stepena C. Međutim, po podacima samog IPCC temperatura u XX veku je porasla samo oko 0,6 stepeni C. Od toga, barem polovina se desilo u prvim decenijama XX veka, kada je uticaj antropogenog CO2 bio minimalan, i kada se zagrevanje dešavalo uglavnom usled povećanja sunčeve radijacije. To dalje znači da se od 0,6 stepeni C zagrevanja u XX veku, po nalazima samog IPCC samo oko 0,4 stepena može pripisati antropogenom uticaju, a od toga oko 80% CO2. Drugim rečima porast koncetracije CO2 sa oko 280 na oko 380 ppmv dao je u najboljem slučaju samo negde oko 0,3 stepena C zagrevanja, ili oko 6 do 7 puta manje od projekcija IPCC. Ako prihvatimo prigovor termalne inercije okeana, tj da će se jedan deo zagrevanja tek osetiti kada okeani emituju toplotu koju su akumulirali, možda se može govoriti o pola stepena Celzijusa. Konačna klimatska senzitivnost bi onda mogla da bude negde najviše 0,8 stepeni C, dakle, manje od jedinične senzitivnosti na CO2!
Osim toga, CO2 je samo jedan od stakleničkih gasova. Njih ima još. Osim vodene pare kao najvećeg gasa, tu je i metan koji ima polovinu apsorpcijske moći CO2, zatim ozon i još neki drugi. Kada više gasova staklene bašte postoje zajedno u atmosferi, onda je ukupna apsorpcijska moć staklenika manja od zbira njihovih jediničnih apsorpcijskih moći. Oni međusobno "konkurišu" za apsorpciju toplote. Tako da je i to razlog da verujemo u manju klimatsku senzitivnost na CO2 od IPCC prognoza.
Sve u svemu, u skladu sa ovim, teorije o povećanju temperature za 1,5 do 4,5 ili čak 6 stepeni C u narednom stoleću su bez ikakvog osnova, i predstavljaju opet čistu spekulaciju u čijoj osnovi leže politički, a ne naučni razlozi.
Wednesday, November 14, 2007
Klimatski modeli i antropogeno zagrevanje
U prethodnim postovima smo razmatrali razne aspekte klimatskih modela IPCC, i notirali njihove brojne slabosti. Sada ćemo razmotriti jednu kardinalnu, koja bi se skoro mogla smatrati instancom opovrgavanja tih modela, a ne samo njihovog dovođenja u sumnju.
Naime, svi klimatski modeli IPCC, koji polaze od pretpostavke o dominantno stakleničkom zagrevanju u prethodnih pola veka, imaju bez razlike jedno karakteristično svojstvo: oni predviđaju veći stepen zagevanja u atmosferi nego na zemljinoj površini. Posebno, ti modeli predviđaju takozvanu visinsku amplifikaciju u tropskim krajevima, gde bismo na visini od 8-12 km, na potezu od 20 s južne do 20 st. severne geografske širine trebalo da imamo takozvanu "vruću tačku" - deo atmosfere koji se zagreva rapidno, dva do tri puta brže od površine Zemlje. Postoje dobri teorijski razlozi zašto u slučaju dominacije stakleničkog efekta treba očekivati ovakvu pojavu, u to nećemo sada detaljnije ulaziti. Naučnici IPCC su to sasvim dobro objasnili. Sledeća slika nam pokazuje primer "vruće tačke" koju svi njihovi klimatski modeli bez ostatka predviđaju. Uzeta su četiri najpoznatija modela IPCC.
Kao što se jasno vidi, u svakom od ovih modela je jasno vidljiva "vruća tačka" u tropima, manje više na visini od 8-12 km.
Šta pokazuju osmatranja? Da li podaci potvrđuju modelska previđanja?
Avaj! Po podacima sa satelita koji su dostupni od 1979 godine do danas, zagrevanje se u periodu 1979-2006 u pojasu od 20 sjgš do 20 sgš dešavalo po stopi od 0,07 stepeni C po dekadi. Po oficijelnim podacima CRU koje koristi IPCC, površina Zemlje se u istom tropskom pojasu i u istom periodu zagrevala brzinom od 0,13 stepeni C po dekadi. Dakle, umesto da stepen zagrevanja atmosfere bude dva ili tri puta viši od stepena zagrevanja površine, stvar je potpuno obrnuta - površina Zemlje se skoro duplo brže zagreva od atmosfere! Podaci iz meteo-balona pokazuju još manje zagrevanja u troposferi od satelitskih podataka. Evo grafičkog prikaza stvarnog prostornog rasporeda zagrevanja na Zemlji u poslednjih 30-ak godina.
Dakle, kao što vidimo, ne da nema tropske "vruće tačke" (uporediti sa slikama modela), nego se prostor gde ona treba da se nalazi zagreva sporije i od severne i od južne hemisfere.
Kakve su posledice ovakve situacije? Pa najkraće rečeno, modeli su u problemu. Ili podaci nisu u redu, što je malo verovatno (naime, dve grupe satelitskih podataka i dva seta radiosondažnih podataka se slažu da je stepen zagrevanja atmosfere manji od zagrevanja na površini. Teško je pretpostaviti da su svi oni istovremeno pogrešni).
Dakle, ovo možemo smatrati egzaktnim dokazom da najveći deo zagrevanja koje se događa poslednjih decenija nije stakleničkog porekla, odnosno da čovek sa svojim emisijama CO2 nije odgovoran za to zagrevanje.
Naime, svi klimatski modeli IPCC, koji polaze od pretpostavke o dominantno stakleničkom zagrevanju u prethodnih pola veka, imaju bez razlike jedno karakteristično svojstvo: oni predviđaju veći stepen zagevanja u atmosferi nego na zemljinoj površini. Posebno, ti modeli predviđaju takozvanu visinsku amplifikaciju u tropskim krajevima, gde bismo na visini od 8-12 km, na potezu od 20 s južne do 20 st. severne geografske širine trebalo da imamo takozvanu "vruću tačku" - deo atmosfere koji se zagreva rapidno, dva do tri puta brže od površine Zemlje. Postoje dobri teorijski razlozi zašto u slučaju dominacije stakleničkog efekta treba očekivati ovakvu pojavu, u to nećemo sada detaljnije ulaziti. Naučnici IPCC su to sasvim dobro objasnili. Sledeća slika nam pokazuje primer "vruće tačke" koju svi njihovi klimatski modeli bez ostatka predviđaju. Uzeta su četiri najpoznatija modela IPCC.
Kao što se jasno vidi, u svakom od ovih modela je jasno vidljiva "vruća tačka" u tropima, manje više na visini od 8-12 km.
Šta pokazuju osmatranja? Da li podaci potvrđuju modelska previđanja?
Avaj! Po podacima sa satelita koji su dostupni od 1979 godine do danas, zagrevanje se u periodu 1979-2006 u pojasu od 20 sjgš do 20 sgš dešavalo po stopi od 0,07 stepeni C po dekadi. Po oficijelnim podacima CRU koje koristi IPCC, površina Zemlje se u istom tropskom pojasu i u istom periodu zagrevala brzinom od 0,13 stepeni C po dekadi. Dakle, umesto da stepen zagrevanja atmosfere bude dva ili tri puta viši od stepena zagrevanja površine, stvar je potpuno obrnuta - površina Zemlje se skoro duplo brže zagreva od atmosfere! Podaci iz meteo-balona pokazuju još manje zagrevanja u troposferi od satelitskih podataka. Evo grafičkog prikaza stvarnog prostornog rasporeda zagrevanja na Zemlji u poslednjih 30-ak godina.
Dakle, kao što vidimo, ne da nema tropske "vruće tačke" (uporediti sa slikama modela), nego se prostor gde ona treba da se nalazi zagreva sporije i od severne i od južne hemisfere.
Kakve su posledice ovakve situacije? Pa najkraće rečeno, modeli su u problemu. Ili podaci nisu u redu, što je malo verovatno (naime, dve grupe satelitskih podataka i dva seta radiosondažnih podataka se slažu da je stepen zagrevanja atmosfere manji od zagrevanja na površini. Teško je pretpostaviti da su svi oni istovremeno pogrešni).
Dakle, ovo možemo smatrati egzaktnim dokazom da najveći deo zagrevanja koje se događa poslednjih decenija nije stakleničkog porekla, odnosno da čovek sa svojim emisijama CO2 nije odgovoran za to zagrevanje.
Globalno zagrevanje - antropogeno ili ne?
Pripisivanje (eng attribution) postojećeg globalnog zagrevanje pojedinačnim uzrocima je deo poslednja dva izveštaja IPCC. U njima se zaključuje da je najveći deo globalnog zagrevanja u prethodnih pola veka posledica čovekove antivnosti na emisiji stakleničkih gasova". Kako je IPCC došao do ovakve atribucije?
U TAR izveštaju iz 2001 godine prikazan je sledeći rezime koji pokazuje kako se prirodnim činiocima ne može objasnisti globalno zagrevanje, već da odlučujuću ulogu igraju CO2 i drugi staklenički gasovi čiju koncentraciju veštački povećava čovek.
Kao što se sa slike vidi, zagrevanje u drugom delu XX veka se ne može objasniti ni jednom kombinacijom prirodnih faktora, već isključivo uticajem povećanih koncentracija stakleničkih gasova. U studijama koje pokrivaju i period od 1990 do danas, stvar izgleda još jasnije.
Međutim, stvar, nije tako bezazlena, ako pogledamo same izveštaje IPCC. Naime, čak i u najnovijem AR4 izveštaju iz 2007 godine se priznaje da najveći deo faktora koji utiču na klimu uopšte nije proučen ili je proučen vrlo sporadično. Može se reći da savremna nauka o klimi ima nizak nivo znanja o 80% faktora koji utiču na klimu. Recimo, modeli nisu u stanju uopšte da reprodukuju nivo oblačnosti, padavina, reakcije biosfere, efekte aerosola, antropogenih i prirodnih, vulkana, sunčeve radijacije. Sunčev uticaj je u osnovi potpuno nepoznat. Vulkanski uticaj je pre 1990 godine vrlo loše proučavan a i danas nije poznat unutar faktora 3. Oblaci, padavine i vodena para su vrlo loše modelirani. Efekat aerosoli takođe nije poznat i to unutar faktora 10 ili 20 - u klimatskim modelima se pretpostavlje njihovo vrlo snažno rashlađujuće dejstvo, ali je nivo poznavanja aerosoli toliko nizak, da je u pitanju i sam znak, a ne samo ova ogromna i rastegljiva magnituda uticaja; tj nije jasno da li je njihov ukupni neto efekat zagrevanje ili hlađenje. Sulfati kao aerosoli, su s jedne strane odgovorni za hlađenje jer reflektuju sunčevu svetlost u kosmos, ali je crna čađ odgovorna za zagrevanje, jer smanjuje albedo i vodi pojačanoj apsorpciji sunčeve energije.
Praktično jedino što pouzdano znamo jeste da je koncentracija glavnih stakleničkih gasova porasla za oko 25% u XX veku. Sve ostalo je ili potpuno nepoznato ili malo poznato. Dakle, sve one šarene linije u "atributivnoj studiji" su potpuno proizvoljne, tj. povučene tako da potvrđuju unapred postavljene zaključke modela, ali same nisu zasnovane ni na kakvom naučnom znanju (i to po priznanju samog IPCC (videti sliku na str. 4), a ne po tvrdnjama "skeptika"). Uzmimo recimo aerosoli: od 1940-1970 imamo snažan proces globalnog zahlađenja, koji protivreči snažnom, eksponencijalnom porastu koncentracija stakleničkih gasova. Atributivna studija IPCC tvrdi da je to stoga što je zagrevanje bilo maskirano zahlađenjem od 0.3 stepena koje je doneo porast koncetracija industrijskih sulfata, i da se zagrevanje nastavilo od 1970-ih, kada je zbog ekoloških regulacija na Zapadu nivo emitovanih sulfata dramatično opao. Ali, sam IPCC priznaje da je efekat aerosli potpuno nepoznat, i to čak naglašava u svom izveštaju. Dalje, promena oblačnosti od samo 2% može da poništi celokupno radijaciono forsiranje za koje je u XX veku bio odgovoran CO2, a da efekat padavina ne spominjemo. Klimatski modeli su mizerno nesposobni da reprodukuju oblačnost i padavine.
Dakle, takozvana "atribucija" zagrevanja IPCC stakleničkim gasovima je jedna cirkularna procedura, zapravo intelektualna vežba bez ikakvog značaja. IPCC samo pretpostavlja šta bi bilo kad bi bilo, tj kada bi zaista neto efekat aerosoli bio drastično negativan, kad bi modeli zaista pokazali smanjenje niske konvektivne oblačnosti i padavina, kad bi solarni uticaj zaista bio poznat i onakav kako kaže njihov grafik. Ali, ništa od toga nije poznato, a veći deo onog što znamo nam sugeriše da stvar stoji suprotno. Novije studije pokazuju da je efekat aerosoli verovatno blizak nuli, (tako da otpada objašnjenje da su one odgovorne za zahlađenje od 1940-1970), da je solarni uticaj danas znatno viši od projektovanog od strane IPCC, da oblačnost i padavine stvaraju rashlađujući negativni feedback, koji inicijalno zagrevanje umanjuje a ne povećava itd. U svakom slučaju, nikakav dokaz da je najveći deo zagrevanja u proteklih 50 godina antropogeni ne postoji. Reč je o čistoj (i ne mnogo plauzibilnoj) spekulaciji koja se promoviše iz političkih razloga, a koju mediji ponavljaju svakodnevno.
U TAR izveštaju iz 2001 godine prikazan je sledeći rezime koji pokazuje kako se prirodnim činiocima ne može objasnisti globalno zagrevanje, već da odlučujuću ulogu igraju CO2 i drugi staklenički gasovi čiju koncentraciju veštački povećava čovek.
Kao što se sa slike vidi, zagrevanje u drugom delu XX veka se ne može objasniti ni jednom kombinacijom prirodnih faktora, već isključivo uticajem povećanih koncentracija stakleničkih gasova. U studijama koje pokrivaju i period od 1990 do danas, stvar izgleda još jasnije.Međutim, stvar, nije tako bezazlena, ako pogledamo same izveštaje IPCC. Naime, čak i u najnovijem AR4 izveštaju iz 2007 godine se priznaje da najveći deo faktora koji utiču na klimu uopšte nije proučen ili je proučen vrlo sporadično. Može se reći da savremna nauka o klimi ima nizak nivo znanja o 80% faktora koji utiču na klimu. Recimo, modeli nisu u stanju uopšte da reprodukuju nivo oblačnosti, padavina, reakcije biosfere, efekte aerosola, antropogenih i prirodnih, vulkana, sunčeve radijacije. Sunčev uticaj je u osnovi potpuno nepoznat. Vulkanski uticaj je pre 1990 godine vrlo loše proučavan a i danas nije poznat unutar faktora 3. Oblaci, padavine i vodena para su vrlo loše modelirani. Efekat aerosoli takođe nije poznat i to unutar faktora 10 ili 20 - u klimatskim modelima se pretpostavlje njihovo vrlo snažno rashlađujuće dejstvo, ali je nivo poznavanja aerosoli toliko nizak, da je u pitanju i sam znak, a ne samo ova ogromna i rastegljiva magnituda uticaja; tj nije jasno da li je njihov ukupni neto efekat zagrevanje ili hlađenje. Sulfati kao aerosoli, su s jedne strane odgovorni za hlađenje jer reflektuju sunčevu svetlost u kosmos, ali je crna čađ odgovorna za zagrevanje, jer smanjuje albedo i vodi pojačanoj apsorpciji sunčeve energije.
Praktično jedino što pouzdano znamo jeste da je koncentracija glavnih stakleničkih gasova porasla za oko 25% u XX veku. Sve ostalo je ili potpuno nepoznato ili malo poznato. Dakle, sve one šarene linije u "atributivnoj studiji" su potpuno proizvoljne, tj. povučene tako da potvrđuju unapred postavljene zaključke modela, ali same nisu zasnovane ni na kakvom naučnom znanju (i to po priznanju samog IPCC (videti sliku na str. 4), a ne po tvrdnjama "skeptika"). Uzmimo recimo aerosoli: od 1940-1970 imamo snažan proces globalnog zahlađenja, koji protivreči snažnom, eksponencijalnom porastu koncentracija stakleničkih gasova. Atributivna studija IPCC tvrdi da je to stoga što je zagrevanje bilo maskirano zahlađenjem od 0.3 stepena koje je doneo porast koncetracija industrijskih sulfata, i da se zagrevanje nastavilo od 1970-ih, kada je zbog ekoloških regulacija na Zapadu nivo emitovanih sulfata dramatično opao. Ali, sam IPCC priznaje da je efekat aerosli potpuno nepoznat, i to čak naglašava u svom izveštaju. Dalje, promena oblačnosti od samo 2% može da poništi celokupno radijaciono forsiranje za koje je u XX veku bio odgovoran CO2, a da efekat padavina ne spominjemo. Klimatski modeli su mizerno nesposobni da reprodukuju oblačnost i padavine.
Dakle, takozvana "atribucija" zagrevanja IPCC stakleničkim gasovima je jedna cirkularna procedura, zapravo intelektualna vežba bez ikakvog značaja. IPCC samo pretpostavlja šta bi bilo kad bi bilo, tj kada bi zaista neto efekat aerosoli bio drastično negativan, kad bi modeli zaista pokazali smanjenje niske konvektivne oblačnosti i padavina, kad bi solarni uticaj zaista bio poznat i onakav kako kaže njihov grafik. Ali, ništa od toga nije poznato, a veći deo onog što znamo nam sugeriše da stvar stoji suprotno. Novije studije pokazuju da je efekat aerosoli verovatno blizak nuli, (tako da otpada objašnjenje da su one odgovorne za zahlađenje od 1940-1970), da je solarni uticaj danas znatno viši od projektovanog od strane IPCC, da oblačnost i padavine stvaraju rashlađujući negativni feedback, koji inicijalno zagrevanje umanjuje a ne povećava itd. U svakom slučaju, nikakav dokaz da je najveći deo zagrevanja u proteklih 50 godina antropogeni ne postoji. Reč je o čistoj (i ne mnogo plauzibilnoj) spekulaciji koja se promoviše iz političkih razloga, a koju mediji ponavljaju svakodnevno.
Thursday, May 31, 2007
Globalno zagrevanje na drugim planetama
U debati o globalnom zagrevanju na Zemlji koja traje već petnaestak godina pojavio se poslednjih nekoliko godina još jedan vrlo važan faktor - globalno zagrevanje na drugim planetama.
Istraživanja NASA su pokazala da je temperatura na Marsu porasla poslednjih 25 ili 30 godina značajno, 0.65 stepeni C, što je zantno više nego na Zemlji.
Na Jupiteru je došlo do globalnog zagrevanja od oko 4-5 stepeni Celzijusa.
U poslednjih 15-ak godina temepratura na Plutonu je porasla preko 2 stepenena.
Neptun poslednjih godina beleži značajan porast isijavanja svetlosti koji sjajno korespondira sa porastom temeperature na Zemlji.
Na Saturnu je temperatura poslednjih godina skočila 3-5 stepeni na Južnom polu, mada je teško proračnati zagrevanje na celoj planeti.
Neptunov Mesec Triton se zagrejao između 1989 i 1998 oko 5% svoje ukupne temperature!
Neki izvori su potvrdili da se zagrevanje dešava i na Veneri, mada to nije konačno potvrđeno.
Ja imam jednostavno pitanje za zagovornike teorije o humanom uzroku zemaljskog globalnog zagrevanja - šta izaziva globalno zagrevanje na Marsu, Naptunu, Plutonu, Saturnu, Jupiteru, Neptunovom Tritonu i verovatno Veneri? Da li su to zli naftaši Zemljani kradom instalirali pogone za preradu nafte i kamione i avione širom sunčevog sistema, pa nemilice pumpaju ugljen-dioksid koji i tamo izaziva globalno zagrevanje?
Ili možda zagrevanje na Zemlji ima više veze sa onim što utiče na nju kao i na druge planete istog sistema - Sunce?
Istraživanja NASA su pokazala da je temperatura na Marsu porasla poslednjih 25 ili 30 godina značajno, 0.65 stepeni C, što je zantno više nego na Zemlji.
Na Jupiteru je došlo do globalnog zagrevanja od oko 4-5 stepeni Celzijusa.
U poslednjih 15-ak godina temepratura na Plutonu je porasla preko 2 stepenena.
Neptun poslednjih godina beleži značajan porast isijavanja svetlosti koji sjajno korespondira sa porastom temeperature na Zemlji.
Na Saturnu je temperatura poslednjih godina skočila 3-5 stepeni na Južnom polu, mada je teško proračnati zagrevanje na celoj planeti.
Neptunov Mesec Triton se zagrejao između 1989 i 1998 oko 5% svoje ukupne temperature!
Neki izvori su potvrdili da se zagrevanje dešava i na Veneri, mada to nije konačno potvrđeno.
Ja imam jednostavno pitanje za zagovornike teorije o humanom uzroku zemaljskog globalnog zagrevanja - šta izaziva globalno zagrevanje na Marsu, Naptunu, Plutonu, Saturnu, Jupiteru, Neptunovom Tritonu i verovatno Veneri? Da li su to zli naftaši Zemljani kradom instalirali pogone za preradu nafte i kamione i avione širom sunčevog sistema, pa nemilice pumpaju ugljen-dioksid koji i tamo izaziva globalno zagrevanje?
Ili možda zagrevanje na Zemlji ima više veze sa onim što utiče na nju kao i na druge planete istog sistema - Sunce?
Thursday, April 12, 2007
Klimatski modeli 1
Sve katastrofičke prognoze posledica budućeg globalnog zagrevanja, skoro bez izuzetka su zasnovane na rezultatima računarskih modela klime, a ne na dokazanim činjenicama. Pretpostavka svih tih modela jeste CO2 kao primarni pokretač klimatskih promena, i njihov amplifiaktor. Ono što sami naučnici koji prave ove sofistikovane modele priznaju jeste da su to samo simulacije, a ne prognoze, i da u tim modelima vrlo važni efekti aerosola na klimu, kao i još važnije delovanje vodene pare i oblaka, uopšte nisu valjano predstavljeni. Ovo potiče otuda što nisu ni proučeni u nauci! Dovojno je reći da, za razliku od baza podataka globalnih temperatura, ne postoje setovi podataka globalne oblačnosti i padavina. Niko, drugim rečima, ne zna kolike su ukupne svetske padavine danas, a kolike su bile pre 50 godina! A padavine dramatično utiču na ukupnu klimu, i njihov vrlo loše proučeni rashlađujući uticaj na klimu, dramatično komplikuje sva predviđanja.
Ako neko ne razume 20% faktora koji utiču na klimu, kao što IPCC priznaje da moderna nauka ne razume (prevashodno aerosole, vodenu paru i padavine), kako onda iko može verovati klimatskim modelima koji su izvedeni iz tog faličnog i nedovoljnog teorijskog znanja, i još gore - verovati kvantitativnim procenama budućeg kretanja temperature koi su izvedeni iz takvog znanja ?
Ovde smo već raspravljali o diskrepancama koje postoje između modelskih predviđanja klimatskih promena i činjenica. Ukupno, gledano, klimatski modeli uspešno predviđaju neke elemente klime, ali mnoge ne, a neke stvari potpuno pogrešnmo predviđaju, poput prostornog i geografskog rasporeda zagrevanja planete, ili korelacije rasta CO2 i temperature u bližoj i daljoj prošlosti. Polarna amplifikacija na severnpoj henisferi je jedna od stvari koje modeli predviđaju, a koja se dešava (mada su klimatske rekonstrukcije pokazale da je ona postojala i u ranijim ciklusima globalnih zagrevanja, kada nije bilo antropogenog uticaja, što smanjuje uverljivost ukupnog modela koji polazi od ideje da je čovek odgovoran za današnje globalno zagrevanje).
Ipak, možda je najzanimljivije uočiti nesklad između modelskih predviđanja i nekih od najkatastrofičkijih propagandnih priča o globalnom zagrevanju, pa bila modelska predviđanja tačna ili netačna. Govori se o velikim rizicima pojačavanja suša i toplotnih talasa, letnjih vrućina itd, što će sve imati užasan efekat na vegetacijui i poljoprivredu, i voditi potencijalno do gladi. Ali, istovremeno, modeli na koje se katastrofičari pozivaju predviđaju da će se daleko najveći deo zagrevanja dešavati zimi, noću i i polarnim predelima. Ovo predviđanje se nije ispostavilo kao sasvim tačno, jer recimo na Arktiku rastu letnje, a ne zimske temperature, a na ostaku planete gde ima zagrevanja, ono se pokazuje porast i maksimalne i minimalne dnevne, kao i zimske i letnje temperature podjednako, ali poenta je u tome, da i ako bi modeli bili tačni, potpuno je nejasno da li bi ikakvog letnjeg zagrevanja bilo u umerenom pojasu, a u tropima ne bi bilo skoro nikakvog zagrevanja. Te time ni siromašni u Aziji i Africi ne bi patili zbog uvećane temperature i suša. U umerenom pojasu bismo imali samo toplije zime.
Dalje, modeli predviđaju smanjenje ukupne razlike između polarnih i tropskih temeperatura u toplijem svetu. Ako je tako, onda glavni uzrok oluja, uragana i svih drugih vremenskih poremećaja slabi jer je njihov osnovni pokretač temperaturna razlika između ekvatora i pola. Strahovi o jačanju oluja i uragana se takođe sukobljavaju sa predviđanjima klimatskih modela IPCC.
Dakle, veliki problem sa klimatskim modelima nije samo u tome što se oni zasnivaju na vrlo ograničenom naučnom poznavanju klime i što su često u neskladu sa činjenicama, već u tome što oni, i kad bi bili tačni, ne govore u prilog katastrofičkim prognozama koje svaki dan slušamo na medijima, a koje se iznose uz pozivanje na te modele i tu nauku.
Ako neko ne razume 20% faktora koji utiču na klimu, kao što IPCC priznaje da moderna nauka ne razume (prevashodno aerosole, vodenu paru i padavine), kako onda iko može verovati klimatskim modelima koji su izvedeni iz tog faličnog i nedovoljnog teorijskog znanja, i još gore - verovati kvantitativnim procenama budućeg kretanja temperature koi su izvedeni iz takvog znanja ?
Ovde smo već raspravljali o diskrepancama koje postoje između modelskih predviđanja klimatskih promena i činjenica. Ukupno, gledano, klimatski modeli uspešno predviđaju neke elemente klime, ali mnoge ne, a neke stvari potpuno pogrešnmo predviđaju, poput prostornog i geografskog rasporeda zagrevanja planete, ili korelacije rasta CO2 i temperature u bližoj i daljoj prošlosti. Polarna amplifikacija na severnpoj henisferi je jedna od stvari koje modeli predviđaju, a koja se dešava (mada su klimatske rekonstrukcije pokazale da je ona postojala i u ranijim ciklusima globalnih zagrevanja, kada nije bilo antropogenog uticaja, što smanjuje uverljivost ukupnog modela koji polazi od ideje da je čovek odgovoran za današnje globalno zagrevanje).
Ipak, možda je najzanimljivije uočiti nesklad između modelskih predviđanja i nekih od najkatastrofičkijih propagandnih priča o globalnom zagrevanju, pa bila modelska predviđanja tačna ili netačna. Govori se o velikim rizicima pojačavanja suša i toplotnih talasa, letnjih vrućina itd, što će sve imati užasan efekat na vegetacijui i poljoprivredu, i voditi potencijalno do gladi. Ali, istovremeno, modeli na koje se katastrofičari pozivaju predviđaju da će se daleko najveći deo zagrevanja dešavati zimi, noću i i polarnim predelima. Ovo predviđanje se nije ispostavilo kao sasvim tačno, jer recimo na Arktiku rastu letnje, a ne zimske temperature, a na ostaku planete gde ima zagrevanja, ono se pokazuje porast i maksimalne i minimalne dnevne, kao i zimske i letnje temperature podjednako, ali poenta je u tome, da i ako bi modeli bili tačni, potpuno je nejasno da li bi ikakvog letnjeg zagrevanja bilo u umerenom pojasu, a u tropima ne bi bilo skoro nikakvog zagrevanja. Te time ni siromašni u Aziji i Africi ne bi patili zbog uvećane temperature i suša. U umerenom pojasu bismo imali samo toplije zime.
Dalje, modeli predviđaju smanjenje ukupne razlike između polarnih i tropskih temeperatura u toplijem svetu. Ako je tako, onda glavni uzrok oluja, uragana i svih drugih vremenskih poremećaja slabi jer je njihov osnovni pokretač temperaturna razlika između ekvatora i pola. Strahovi o jačanju oluja i uragana se takođe sukobljavaju sa predviđanjima klimatskih modela IPCC.
Dakle, veliki problem sa klimatskim modelima nije samo u tome što se oni zasnivaju na vrlo ograničenom naučnom poznavanju klime i što su često u neskladu sa činjenicama, već u tome što oni, i kad bi bili tačni, ne govore u prilog katastrofičkim prognozama koje svaki dan slušamo na medijima, a koje se iznose uz pozivanje na te modele i tu nauku.
Subscribe to:
Posts (Atom)
