O Temperature O Mores

Po podacima sa velikog broja meteoroloških stanica zagrevanje u XX veku je iznosilo oko O,6 stepeni C. Dosta slušamo preko medija da porast globalne temperature utiče na brojne negativne promene klime, i da je zato potrebno smanjiti emisiju CO2. Ipak, pogledajmo kako se obrazac promene temperature kroz XX vek uklapao u postavke same teorije staklene bašte koja služi kao opravdanje za ovakvu političku akciju.

Po pretpostavkama teorije stvar bi trebalo da stoji ovako: daleko najveći deo zagrevanja bi trebalo da se desi od 1940-ih godina naovamo kada je rast emisije CO2 decenijama bio eksponencijalni, zatim, najviše zagrevanja bi trebalo da se desi na polovima, i najsnažniji trend zagrevanja bi trebalo da bude u srednjim i višim slojevima atmosfere - tzv troposferi, a ne na površini Zemlje.

Pogledajmo činjenice: najveći deo zagrevanja se, suprotno očekivanjima teorije, dogodio do početka 1940-ih godina kada je emsija CO2 bila relativno niska, da bi onda u periodu 1940-1975 u vreme snažnog privrednog buma i enormnog porasta CO2 temperatura počela da pada čitavih 35 godina, da bi 1975 bila niža za O,3 stepena nego 1940 (inicirajući strahove od novog ledenog doba). Zagrevanje se posle toga nastavilo po sličnoj stopi kao od 1905-1940. Ali, gde je tu uticaj CO2?

Kako stoji stvar sa odnosom temperatura sa površine Zemlje i atmosfere? Od 1979 do danas imamo pouzdane satelitske podatke koji mere kretanje temperature u atmosferi, a od 1880 godine postoje standardne, homogene serije podataka iz zemaljskih meteo-stanica. Po podacima iz dve zemaljske globalne mreže meteoroloških stanica, temperatura je od 1979-2006 porasla 0,19 odnosno 0,26 stepeni po dekadi. Po podacima sa satelita, porast je u istom periodu bio skoro duplo manji, oko 0,13 po dekadi! A teorija, kako smo već rekli, zahteva potpuno suprotno, da zagrevanje bude veće na visini! Sve podatke možete naći ovde.

Što se tiče prostornog rasporeda toplote, zagrevanje bi trebalo da je najmanje na ekvatoru a daleko najveće na polovima i polarnim predelima (takozvana polarna amplifikacija). Kad pogledate trendove temperatura sa satelita od 1979 naovamo, na severnoj hemisferi to grubo odgovara predviđanjima teorije - što idete dalje od ekvatora ka severnom polu porast temperature je sve veći. Ali, na južnoj hemisferi se događa nešto potpuno neočekivano. Najpre, zagrevanje je ukupno znatno manje nego na severnoj polulopti. A još dodatno, što se ide dalje od ekvatora ka polu, ono se smanjuje, a ne povećava, kako teorija zahteva. I na Antarktiku imamo zapravo trend zahlađenja od 0,1 stepen po dekadi od 1979 do danas! To je najveći mogući skandal za teoriju staklene bašte jer je reč o oblasti koja bi po dva osnova trebalo da se rapidno zagreva - em je reč o polarnoj oblasti em je nadmorska visina 3000 m. To je mesto gde bi globalno zagrevanje moralo da je daleko najveće na svetu, a mesto (ceo kontienent zapravo) se zapravo sve vreme hladi!

Jednostavan zaključak iz ovih činjenica jeste da se globalno zagrevanje dešava u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu, u odnosu na ono što zahteva model staklene bašte.