Globalno zahlađenje!

Da, upravo tako, izgleda da nas u narednih 15 ili 20 godina čeka pad globalne temperature. To su prognoze koje su iznele dve grupe renomiranih istraživača, i to ništa manje nego NASA-e i nemačkih naučnika sa Max Plank instituta iz Kila i Lajbnicovog okeanografskog instituta iz Hamburga. Teško da je reč o amaterima ili plaćenicima naftnih lobija.

U skorašnjem izveštaju NASA-e se kaže da Pacifička dekadna oscilacija (PDO) o kojoj smo i ranije govorili, definitvno ulazi u hladnu fazu koja obično traje oko 30 godina. To praktično znači da dolazi do promena u cirkulaciji Pacifika, koji kontroliše direktno i indirektno klimu na celoj Zemlji, zbog koje, promene, će učestalost događaja La Ninja porasti, a oslabiti uticaj toplih El Ninjo epizoda. To bi trebalo da snizi globalnu temperaturu. PDO je bila u toploj fazi od 1905-1945 kad smo imali zagrevanje magnitude 0,16 stepeni po dekadi, zatim smo imali zahlađenje od 1945-1977 kada je PDO bila u hladnoj fazi, a onda sa toplom fazom od 1977-2008 imali smo globalno zagrevanje slične magnitude kao i ono u prvoj polovini XX veka, sa poslednjih 10 godina praktično ravnog trenda. Po mišljenju naučnika NASA, sada ulazimo opet u hladnu fazu što bi trebalo da izazove trend snižavanja temperatura.

Kao dodatna so na ranu envajornmentalista, druga grupa istraživača iz Nemačke je objavila studiju, i to (o nebesa) u renomiranom časopisu Nature, u kojoj kažu da izgleda i Atlantik odbija da sarađuje sa teorijom antropogene klimatske katastrofe, i priprema nam bar 10-15 godina zahlađenja u Severnoj Americi, Evropi i atlanskom basenu. Naime, drugi tip promene cirkulacije u Atlantiku koji utiče na klimu atlanskog basena, koji se naziva Atlanska Multidekadna Oscilacija (AMO) takođe ulazi u hladnu fazu. To znači da nas najmanje do 2018 godine čeka blago zahlađenje u ovom našem severnoatlanskom regionu, a i šire.

Ovo su epohalne vesti, i čini se da će malo toga biti isto kao pre posle njih. Najpre, iako se svi ovi naučnici trude da se ne zamere previše eko-frikovima i bratstvu globalnog zagrevanja, te tu i tamo napominju da dugoročni efekat CO2 može voditi zagrevanju na dugi rok, oni su upravo dali prognozu da ćemo mi imati oko 20 godina globalnog zahlađenja usred XXI veka! To dramatično protivreči klimatskim modelima IPCC koji polaze od dominacije antropogenog efekta staklene bašte. Postavlja se pitanje - ako su prirodne klimatske fluktuacije pod kontrolom dva džina Pacifika i Atlantika dovoljno snažne ne samo da uspore nego i da preokrenu stakleničko zagrevanje u globalno zahlađenje, zašto ne bi bile dovoljno snažne da izazovu i globalno zagrevanje koje smo imali od 1977-2008 (zapravo 1998)? I zašto bismo verovali da bi u budućnosti bilo išta različito?

Još ozbiljniji problem od klimatskih modelara imaju ekološki alarmisti i politički podržavaoci priče o skoroj katastrofi. Oni su sve uložili na priču da vreme ističe i da se mora delovati hitno na smanjenju emsija jer će se kao čekamo duže od nekoliko godina temperatura toliko porasti da će se glečeri otopiti i sva ostala čudesa dogoditi. Ali, sad ispada da narednih 20 godina treba očekivati globalno zahlađenje! Kako to sad objasniti pastvi koju su upravo uverio u dogmu o globalnom zagrevanju? Jedan od metoda je da se kaže da klimatski modeli predviđaju dugoročno ponašanje klimatskog sistema, dok je ovo jedna srednjoročna oscilacija koja će nestati posle nekog vremena. Ali, sve karte su već uložene na hitnost i neodložnost akcije! Nema vremena za čekanje! Sad će delovati vrlo neuverljivo da se ljudima objašnjava da moraju da se žrtvuju zbog katastrofe koja će možda početi da se dešava za 20 godina, a možda i neće, nemamo pojma. Druga stvar je da ako prvih 20 godina XXI stoleća imamo globalno zahlađenje, onda će u ostatku tog stoleća planeta zaista morati enormno da se zagreje da bi se to nadoknadilo i ostvarile prognoze IPCC. Ali, problem je što svi klimatski modeli predviđaju postepen i manje više konstantan porast temperature. Ako CO2 zagrevanje dominira, očekuje se da temperatura raste, u zavisnosti od klimatske senzitivnosti od 0,1 do 0,3 stepena po dekadi, a po nekima i više. A u ovom našem slučaju bi, posle recimo dve dekade hlađenja od 0,1 stepena, trebalo da očekujemo svih ostalih osam dekaada zagrevanje od po preko 0,3 stepena po dekadi! To je izrazito netipično za ponašanje sistema sa dominacijom stakleničkog antrpopogenog efekta koji zahteva stalan porast temperature. Dakle, to hipotetičko enormno zagrevanje posle zahlađenja, čak i kad bi se desilo, uopšte ne bi ni bilo u skladu sa teorijom IPCC, i značilo bi samo da je neki drugi faktor doveo do takvog zagrevanja a ne CO2, te time argument za redukciju CO2 ne bi bio ništa valjaniji nego što je ovako.