Klimatski modeli 1

Sve katastrofičke prognoze posledica budućeg globalnog zagrevanja, skoro bez izuzetka su zasnovane na rezultatima računarskih modela klime, a ne na dokazanim činjenicama. Pretpostavka svih tih modela jeste CO2 kao primarni pokretač klimatskih promena, i njihov amplifiaktor. Ono što sami naučnici koji prave ove sofistikovane modele priznaju jeste da su to samo simulacije, a ne prognoze, i da u tim modelima vrlo važni efekti aerosola na klimu, kao i još važnije delovanje vodene pare i oblaka, uopšte nisu valjano predstavljeni. Ovo potiče otuda što nisu ni proučeni u nauci! Dovojno je reći da, za razliku od baza podataka globalnih temperatura, ne postoje setovi podataka globalne oblačnosti i padavina. Niko, drugim rečima, ne zna kolike su ukupne svetske padavine danas, a kolike su bile pre 50 godina! A padavine dramatično utiču na ukupnu klimu, i njihov vrlo loše proučeni rashlađujući uticaj na klimu, dramatično komplikuje sva predviđanja.

Ako neko ne razume 20% faktora koji utiču na klimu, kao što IPCC priznaje da moderna nauka ne razume (prevashodno aerosole, vodenu paru i padavine), kako onda iko može verovati klimatskim modelima koji su izvedeni iz tog faličnog i nedovoljnog teorijskog znanja, i još gore - verovati kvantitativnim procenama budućeg kretanja temperature koi su izvedeni iz takvog znanja ?

Ovde smo već raspravljali o diskrepancama koje postoje između modelskih predviđanja klimatskih promena i činjenica. Ukupno, gledano, klimatski modeli uspešno predviđaju neke elemente klime, ali mnoge ne, a neke stvari potpuno pogrešnmo predviđaju, poput prostornog i geografskog rasporeda zagrevanja planete, ili korelacije rasta CO2 i temperature u bližoj i daljoj prošlosti. Polarna amplifikacija na severnpoj henisferi je jedna od stvari koje modeli predviđaju, a koja se dešava (mada su klimatske rekonstrukcije pokazale da je ona postojala i u ranijim ciklusima globalnih zagrevanja, kada nije bilo antropogenog uticaja, što smanjuje uverljivost ukupnog modela koji polazi od ideje da je čovek odgovoran za današnje globalno zagrevanje).

Ipak, možda je najzanimljivije uočiti nesklad između modelskih predviđanja i nekih od najkatastrofičkijih propagandnih priča o globalnom zagrevanju, pa bila modelska predviđanja tačna ili netačna. Govori se o velikim rizicima pojačavanja suša i toplotnih talasa, letnjih vrućina itd, što će sve imati užasan efekat na vegetacijui i poljoprivredu, i voditi potencijalno do gladi. Ali, istovremeno, modeli na koje se katastrofičari pozivaju predviđaju da će se daleko najveći deo zagrevanja dešavati zimi, noću i i polarnim predelima. Ovo predviđanje se nije ispostavilo kao sasvim tačno, jer recimo na Arktiku rastu letnje, a ne zimske temperature, a na ostaku planete gde ima zagrevanja, ono se pokazuje porast i maksimalne i minimalne dnevne, kao i zimske i letnje temperature podjednako, ali poenta je u tome, da i ako bi modeli bili tačni, potpuno je nejasno da li bi ikakvog letnjeg zagrevanja bilo u umerenom pojasu, a u tropima ne bi bilo skoro nikakvog zagrevanja. Te time ni siromašni u Aziji i Africi ne bi patili zbog uvećane temperature i suša. U umerenom pojasu bismo imali samo toplije zime.

Dalje, modeli predviđaju smanjenje ukupne razlike između polarnih i tropskih temeperatura u toplijem svetu. Ako je tako, onda glavni uzrok oluja, uragana i svih drugih vremenskih poremećaja slabi jer je njihov osnovni pokretač temperaturna razlika između ekvatora i pola. Strahovi o jačanju oluja i uragana se takođe sukobljavaju sa predviđanjima klimatskih modela IPCC.

Dakle, veliki problem sa klimatskim modelima nije samo u tome što se oni zasnivaju na vrlo ograničenom naučnom poznavanju klime i što su često u neskladu sa činjenicama, već u tome što oni, i kad bi bili tačni, ne govore u prilog katastrofičkim prognozama koje svaki dan slušamo na medijima, a koje se iznose uz pozivanje na te modele i tu nauku.