Svi znamo da je najviše komentarisana teorija globalnog zagrevanja teorija staklene bašte. Vidimo takođe da je ona suočena sa velikim problemima, od kojih smo neke do sada pomenuli. Postavlja se pitanje da li postoji neka alternativna teorija koja bi bolje objašnjavala klimatske činjenice.
Danas zvuči čudno da je pre 80-ih godina prošlog veka Sunce smatrano galvnim uzrokom promena klime. Naučnici su vekovima posmatrali promene aktivnosti sunca, posebno sunčeve pege, moćna magnetska polja na suncu koja utiču i na atmosferu zemlje. Kada se aktivnost Sunca pojača, zagrevanje zemljine površine postoje jače i temeprature imaju tendenciju rasta. Jedan britanski naučnik je analizirao početkom XIX veka cene pšenice i otkrio da su one inverzno korelirane sa brojem sunčevih pega. Što je aktivnost sunca jača i broj pega veći, to je klima toplija, žetve bogatije i time cena pšenice niža. Ljudi su instinktivno i zdravorazumski osećali da glavni razlog promena klime mora biti sunce, a astronomi i geofizičari su ponudili i rekonstrukcije klimatske prošlosti koje su dale neke vrlo upečatljive dokaze za to. Recimo, najhladniji period u istoriji Zemlje poslednjih 3000 godina je Malo ledeno doba od 1400-1850, u okviru njega period koji se po astronomu Monderu naziva Monderov minimum, od 1645-1715. To je bio period kada praktično nije bilo sunčevih pega, kada je dakle aktivnost Sunca bila svedena na minimum, a istovremeno period najnižih temepartura u poslednjih nekoliko hiljada godina.
Međutim, neka nova istraživanja su otišla i korak dalje u identifikovanju načina na koje Sunce utiče na klimu na Zemlji. Danski naučnik Henrik Svensmark i nekoliko njegovih kolega širom sveta otkrilo je u poslednjih desetak godina stvar koja bi mogla da zauvek preoblikuje teoriju klimatskih promena. Svensmark je početkom 90-ih godina objavio članak u kome je tvrdio da Sunce utiče na klimu tako što reguliše indirektno formaciju oblaka. Osnovi teorije su sledeći: oblaci se formiraju pod uticajem kosmičkih zraka (cosmic rays) koji nastaju ekplozijama na zvezdama u udaljenim galaksijama (supernovama) i koji ulaze u zemljinu atmosferu, služeći kao nukleusi za formiranje oblaka. Kada je sunce aktivnije, njegovo pojačano magnetno polje prosto oduvava kosmičke zrake dalje od zemljine atmosfere, utičući time na smanjen intenzitet formiranja oblaka u nižim slojevima atmosfere, što ima snažan efekat zagrevanja. Obratno kad je sunce manje aktivno više kosmičkih zraka dolazi u atmosferu, utičući na veću formaciju oblaka što ima značajan efekat hlađenja. Koliki je taj efekat najbolje svedoči činjenica da je celokupno zagrevanje od porasta koncentracije CO2 od početka industrijske revolucije naovamo procenjeno na 1,4w/m2, dok samo smanjenje oblačnosti za 2% izaziva hlađenje od 1,2 w/m2! Dakle, "Svensmarkov efekat", kako će kasnije biti nazvana ova teorija, kaže da sunce kontroliše klimu na Zemlji, utičući na mogućnosti kosmičkih zrakla da formiraju nisku oblačnost. Što je jača sunčeva aktivnost, manje oblaka i toplija klima, i obrnuto.
Ortodoksija globalnog zagrevanja je od početka dočekala na nož Svensmarkovu teoriju. Govorilo se da je to o čemu on govori čista spekulacija, i da nema nikakvih dokaza da kosmički zraci imaju uticaja na formiranje oblaka. Ali, od tada su se desile dve važne stvari. Svesmark je sa svojim timom izveo spektakularni eksperiment u podrumu danskog Astronomskog centra u kome radi, simulirajući uslove iz atmosfere. Komoru sa molekulima vodene pare, i drugih atmosferskih gasova, kao i aerosola koji reprezentuju kosmičke zrake, bombardovao je UV zracima koji reprezentuju Sunce. Rezultat je bio zapanjujući, vodena para se kondenzovala, kao posledica formacije sitnih kristala aerosoli!
Drugi dokaz je došao kao posledica rada dvojice naučnika, Nir Shaviva, jednog od najperspektivnijih svetskih astronoma, koji je pre nekoliko godina proglašen za najbojeg mladog naučnika u Izraelu i profesora Iana Veizera sa Otawa Univerziteta. Oni su napravili rekonstrukciju kretanja temperature i intenziteta kosmičkog zračenja koje dolazi do Zemlje. Rezultati su vrlo zanimljivi: postoji skoro savršeno inverzno koreliranje između te dve veličine: što je temperatura viša to je kosmičkih zraka manje i obrnuto. To je do najkonkluzivniji mogući paleoklimatski dokaz da je Svensmarkov efekat stvaran.
Inače, među naučnicima, čak izvan kruga "kosmo-klimatologije" kako je Svensmark nazvao svoju teoriju, ima sve više onih koji smatraju da je Sunce primarni pokretač globalnog zagrevanja i zahlađenja na Zemlji. Npr dr Habibulo Abdusamatov, ruski astrofizičar uzbekistanskog porekla, šef laboratorije Punklovo u S. Peterburgu i član Ruske akademije nauka, zatim naučnici sa čuvenog Instituta Maks Plank iz Bazela itd. Tu su i Willy Soon, i Sallie Balunas sa Harvarda i mnogi drugi.
Sve manje ima smisla govoriti o naučnom konsenzusu o teoriji globalnog zagrevanja. Najživlja oblast naučnog istraživanja koja je zabeležila najdramatičniji napredak poslednjih godina je upravo ova "kosmoklimatologija" kako ju je nazvao Henrik Svensmark. Ovi naučnici bi svakom zelenom ekstremisti koji ih upita za ulogu CO2 u njihovim objašnjenjima klime, mogli da odgovore na isti način na koji je Laplas odgovorio Napoleonu na pitanje gde je Bog u njegovoj teoriji nastanka sveta: "Meni nije bila potrebna jedna takva hipoteza, Sire".
Saturday, March 31, 2007
Wednesday, March 28, 2007
Urbano ostrvo toplote
U jednom od prethodnih postova smo skrenuli pažnju na diskrepancu između podataka o temperaturi sa satelita i iz zemaljskih meteoroloških stanica. Porast temperature na Zemlji, po dva seta zemaljskih podataka od 1979 do danas je 0.19 odnosno 0.26 stepeni po dekadi. Satelitska merenja kažu da je porast na većim visinama mnogo manji, samo oko 0,13 stepeni po dekadi. To je veliki problem za teoriju staklene bašte jer ona prognozira veći porast temperature u višim slojevima atmosfere nego na površini Zemlje.
Međutim, čak i da zagrevanje nije izazvano efektom staklene bašte već nekim drugim prirodnim faktorom, vrlo je neobično da postoji ovakva dikrepanca. Atmosfera je integrisana celina i zagrevanje bi trebalo da bude relativno ravnomerno raspoređeno po visini. Odakle potiče ova čudna diskrepanca?
Najverovatniji odgovor se krije u problematičnoj prirodi podataka sa Zemlje. Za razliku od pouzdanih satelitskih podataka, oni koji se prikupljaju na Zemlji, zavise od više faktora koji mogu iskriviti pravu sliku. Najvažniji je takozvani "efekat urbanog ostrva toplote". Svako od nas zna da je u Beogradu i zimi i leti toplije nego u nekom selu u Šumadiji - svakako je prijatnije po avgustovskoj vrelini sedeti na Kosmaju nego na Terazijama. I ta razlika ima veze sa ogromnim brojem stanovnika, sa indutrijom, automobilima, sa blokovima asfalta i betona i intenzivnim saobraćajem koji se odvija u gradovima. Emisija ugljen-dioksida je tu mnogo veća nego van gradskih naselja, i stoga veliki gradovi imaju vrlo snažan lokalni efekat staklene bašte koji ih čini mnogo toplijim od okruženja.
Nesreća sa podacima iz meteoroloških stanica jeste upravo u tome što preko 90% tih podataka potiče iz gradova, i to najčešće velikih gradova, gde je ovaj efekat urbanog ostrva toplote najveći. Vrlo je verovatno da je dobar deo porasta temperature koji je toko XX veka očitan sa stanica na Zemlji artefakt urbanog lokalnog zagrevanja, a ne pouzdan pokazatelj globalnog trenda. Koliki deo porasta temeprature od 0.6 stepeni toko XX veka se može pripisati urbanom efektu nije jasno, ali profesor Balling, jedan od vodećih istraživača ovog pitanja smatra da bi to moglo biti oko jedne trećine. Dakle, po njemu je verovatno da je samo 0.4 stepena realan porast temeprature, dok je 0.2 artefakt. To bi već bilo više u skladu sa satelitskim podacima, mada ne možemo biti 100% sigurni, jer se ti podaci prikupljaju tek od 1979. Efekat je možda još veći, ako imamo u vidu da je krajem XX veka ogroman broj seoskih stanica u Istočnoj Evropi ugašen.
IPCC se u svojim projekcijama uvek oslanjao na podatke sa Zemlje. Još gore, u tvrdnji da globalni temperaturni trendovi nisu kontaminirani urbanim efektom, IPCC se poziva na nekoliko studija koje koriste podatke iz Rusije i Kine kao verodostojne. Interesantno je da su kao "nehomogeni" odbačeni podaci sa najpouzdanijih stanica iz Amerike i Zapadne Evrope koji govore da na tim stanicama ni izbliza nije došlo do tako značajnog zagrevanja kao u gradovima.
Dakle, najverovatniji uzrok čudne pojave da meteorološke stanice pokazuju znatno viši stepen zagrevanja od satelitskih merenja jeste što su podaci sa zemlje kontaminirani efektom urbanog ostrva toplote.
Međutim, čak i da zagrevanje nije izazvano efektom staklene bašte već nekim drugim prirodnim faktorom, vrlo je neobično da postoji ovakva dikrepanca. Atmosfera je integrisana celina i zagrevanje bi trebalo da bude relativno ravnomerno raspoređeno po visini. Odakle potiče ova čudna diskrepanca?
Najverovatniji odgovor se krije u problematičnoj prirodi podataka sa Zemlje. Za razliku od pouzdanih satelitskih podataka, oni koji se prikupljaju na Zemlji, zavise od više faktora koji mogu iskriviti pravu sliku. Najvažniji je takozvani "efekat urbanog ostrva toplote". Svako od nas zna da je u Beogradu i zimi i leti toplije nego u nekom selu u Šumadiji - svakako je prijatnije po avgustovskoj vrelini sedeti na Kosmaju nego na Terazijama. I ta razlika ima veze sa ogromnim brojem stanovnika, sa indutrijom, automobilima, sa blokovima asfalta i betona i intenzivnim saobraćajem koji se odvija u gradovima. Emisija ugljen-dioksida je tu mnogo veća nego van gradskih naselja, i stoga veliki gradovi imaju vrlo snažan lokalni efekat staklene bašte koji ih čini mnogo toplijim od okruženja.
Nesreća sa podacima iz meteoroloških stanica jeste upravo u tome što preko 90% tih podataka potiče iz gradova, i to najčešće velikih gradova, gde je ovaj efekat urbanog ostrva toplote najveći. Vrlo je verovatno da je dobar deo porasta temperature koji je toko XX veka očitan sa stanica na Zemlji artefakt urbanog lokalnog zagrevanja, a ne pouzdan pokazatelj globalnog trenda. Koliki deo porasta temeprature od 0.6 stepeni toko XX veka se može pripisati urbanom efektu nije jasno, ali profesor Balling, jedan od vodećih istraživača ovog pitanja smatra da bi to moglo biti oko jedne trećine. Dakle, po njemu je verovatno da je samo 0.4 stepena realan porast temeprature, dok je 0.2 artefakt. To bi već bilo više u skladu sa satelitskim podacima, mada ne možemo biti 100% sigurni, jer se ti podaci prikupljaju tek od 1979. Efekat je možda još veći, ako imamo u vidu da je krajem XX veka ogroman broj seoskih stanica u Istočnoj Evropi ugašen.
IPCC se u svojim projekcijama uvek oslanjao na podatke sa Zemlje. Još gore, u tvrdnji da globalni temperaturni trendovi nisu kontaminirani urbanim efektom, IPCC se poziva na nekoliko studija koje koriste podatke iz Rusije i Kine kao verodostojne. Interesantno je da su kao "nehomogeni" odbačeni podaci sa najpouzdanijih stanica iz Amerike i Zapadne Evrope koji govore da na tim stanicama ni izbliza nije došlo do tako značajnog zagrevanja kao u gradovima.
Dakle, najverovatniji uzrok čudne pojave da meteorološke stanice pokazuju znatno viši stepen zagrevanja od satelitskih merenja jeste što su podaci sa zemlje kontaminirani efektom urbanog ostrva toplote.
Tuesday, March 27, 2007
Da li je zagrevanje dobro?
Slušamo stalno kako su klimatske promene na delu, i kako potencijalno mogu biti dramatične i sa nesagledivim posledicama. Rasprava oko njihovih efekata se kreće između tvrdnje da će biti loše ili katastrofalne sa mogućim otapanjem leda na polovima, rastom nivoa mora i jačanjem vremenskih ekstrema poput suša, oluja i poplava, i na drugoj strani uveravanja da nije sve tako crno, i da će negativni efekti biti znatno manji.
Vrlo retko se govori, čak i među skepticima, da je zagrevanje zapravo korisna stvar. Ako pogledate prošlost ljudskog roda, videćete da su periodi procvata civilizacije oduvek bili povezani sa toplim i čak vrlo toplim periodima, a drastični, apokaliptički lomovi, pomori stanovništva i nestanci čitavih civilizacija - sa periodima globalnih zahlađenja. Pominjan je već period Optimuma Holecena pre 9000-5000 godina kada je temperatura u proseku bila viša oko 2,5 stepeni C od današnje. Kako je ironično da klimatolozi nazivaju terminom Optimum period koji bi po verovanjima današnjih katastrofičara trebalo da bude sušti pakao. To je period Bronznog dobra, gde su nastale i kineska i indijska i egipatska i mesopotamijska civilizacija. To je period dramatičnog razvoja ljudskog društva, od primitivizma lovačko-sakupljačkih formi privrede ka agrikulturi, industriji i trgovini.
Rimski klimatski optimum koji je trajao od 300 g pne do oko 400 g ne bio je takođe znatno topliji nego danas. Rimljani su masovno uzgajali grožđe u Britaniji, Alpi su bili zeleni i sa lednicima samo na najvišim vrhovima (lednici se uopšte ne spominju u rimskim opisima Alpa, što je čudno jer su njihove hronike obično vrlo detaljne kad je reč o klimatskim i agrikulturnim pojedinostima. Jedino objašnjenje je da se tada nisu mogli videti sa prelaza kroz Alpe kojima su oni išli a sa kojih danas dominira pogled na snežne vrhove). Na Antarktiku su iz istog perioda pronađeni ostaci skeleta morževa kojih danas tamo nema jer je suviše hladno, temperatura mora na obalama Floride je bila oko 4 stepena viša od današnje itd. Očekivali bismo opštu katastrofu. A reč je o periodu najvećeg procvata civilizacije do tada. Slava, bogatstvo, samouverenost i moć Rimljana nemaju premca u istoriji. Propast Rima, pored ekonomskih i političkih, imala je i klimatske faktore, ali obrnutog tipa od onog koji danas najčešće asociramo sa "klimatskom katastrofom": u 5 veku n.e. klima postaje znatno hladnija. Zbog hladnijih i kraćih leta i lošijih žetvi, varvarska plemena sa Severa kreću se ka granicama Rimskog carstva. Po pisanju hroničara, ona u 6 veku već mogu da prelaze na teritoriju Rima preko zaleđenog Dunava i Rajne što je ranije bilo nemoguće. Od 5 -9 veka Evropa ulazi u period vrlo hladne klime koji se zove Mračno doba (Dark Ages)!
OD 9-13 veka ulazimo u novu eru napretka, gde cvetaju zanatstvo i trgovina, rapidno rastu gradovi i kultura, a broj stanovnika za samo 100 godina raaste sa 40 na 60 miliona. To je i era graditeljstva, gde preko noći diljem Evrope niču sjajne i grandiozne katedrale. Klima je znatno toplija nego pre, čak toplija nego što je danas, u proseku za 1,5 stepeni, i to širom sveta. To je takozvani Srednjovekovni topli period (Medieval Warm Period). Vinogradi cvetaju u Engleskoj, Škotskoj i Poljskoj. Po podacima istoričara, proizvodnja vina u Engleskoj 11 i 12 veka je tolika da je mogla predstavljati ozbiljnu konkurenciju uvoznom francuskom vinu! Današnja granica vinove loze, gde je moguće komercijalno gajiti ovu kulturu, je u severnoj Francuskoj, oko 350 km južno od iste granice u 11 veku. U Nemačkoj je utvrđeno da su se u istom periodu vinogradi nalazili na nadmorskoj visini od skoro 800 m, za razliku od današnje maksimalne visine od 560 m što odgovara temperaturnoj razlici od oko 1,5 stepeni, a u Kvebeku, u Kanadi, granica šuma se nalazila oko 130 km severnije nego danas. Vikinzi su naseljevali Grenland (Zelenu zemlju!!!), i na njemu gajili stoku i žito, ploveći iz Norveške bezbedno ka Grenlandu sve do 14 veka, kada se prvi put javljaju ledeni bregovi. Pre toga nema spomena o njima u vikinškim sagama. Po procenama klimatologa, u 11 i 12 veku, na Grenlandu i Arktiku preko leta verovatno uopšte nije bilo leda. Da li se svet srušio zbog toga? Polarni medvedi, za čiju sudbinu toliko brinu ekolozi su očigledno preživeli taj klimatski Holokaust.
Od 14 veka svet ulazi u novi period hladnog vremena koji traje sve do 19 veka, i koji je takođe dobro dokumentovan kao i MWP. Kako su samo strašne zime u danas pitomoj primorskoj Holandiji, na slikama flamanskih majstora iz 16 ili 17 veka! Ko bi rekao danas da se u 17 veku Temza redovno zimi zaleđavala, i da su držani čuveni festivali na ledu, i da su čak ljudi organizovali sajmove i trgovinu na zaleđenoj reci. Baltičko more je tokom zime u to vreme bilo toliko smrznuto da se moglo bezbedno putovati od Poljske do Švedske, a za one koji se umore, na ledu su bili improvizovani moteli i kafane za odmor!
Ljudi su oduvek toplo vreme asocirali sa lakšim preživljavanjem, bogatijim žetvama i boljim uslovima života, a strahovali od zime i hladnoće koje nosi nemaštinu, loše žetve i glad. Mi danas, kad se tek bližimo temepraturama klimatskog optimuma, plašimo se toplote kao nekog prokletstva. A za to je kriva politika čija je bazična premisa da čovek mora da izaziva neku katastrofu, zagrevanje, zahleđenje, šta god. ne treba da se iznenadimo ako za 20 godina počnu ponovo strahovi od novog ledenog doba, kao što je to bilo 70-ih godina prošlog veka.
Vrlo retko se govori, čak i među skepticima, da je zagrevanje zapravo korisna stvar. Ako pogledate prošlost ljudskog roda, videćete da su periodi procvata civilizacije oduvek bili povezani sa toplim i čak vrlo toplim periodima, a drastični, apokaliptički lomovi, pomori stanovništva i nestanci čitavih civilizacija - sa periodima globalnih zahlađenja. Pominjan je već period Optimuma Holecena pre 9000-5000 godina kada je temperatura u proseku bila viša oko 2,5 stepeni C od današnje. Kako je ironično da klimatolozi nazivaju terminom Optimum period koji bi po verovanjima današnjih katastrofičara trebalo da bude sušti pakao. To je period Bronznog dobra, gde su nastale i kineska i indijska i egipatska i mesopotamijska civilizacija. To je period dramatičnog razvoja ljudskog društva, od primitivizma lovačko-sakupljačkih formi privrede ka agrikulturi, industriji i trgovini.
Rimski klimatski optimum koji je trajao od 300 g pne do oko 400 g ne bio je takođe znatno topliji nego danas. Rimljani su masovno uzgajali grožđe u Britaniji, Alpi su bili zeleni i sa lednicima samo na najvišim vrhovima (lednici se uopšte ne spominju u rimskim opisima Alpa, što je čudno jer su njihove hronike obično vrlo detaljne kad je reč o klimatskim i agrikulturnim pojedinostima. Jedino objašnjenje je da se tada nisu mogli videti sa prelaza kroz Alpe kojima su oni išli a sa kojih danas dominira pogled na snežne vrhove). Na Antarktiku su iz istog perioda pronađeni ostaci skeleta morževa kojih danas tamo nema jer je suviše hladno, temperatura mora na obalama Floride je bila oko 4 stepena viša od današnje itd. Očekivali bismo opštu katastrofu. A reč je o periodu najvećeg procvata civilizacije do tada. Slava, bogatstvo, samouverenost i moć Rimljana nemaju premca u istoriji. Propast Rima, pored ekonomskih i političkih, imala je i klimatske faktore, ali obrnutog tipa od onog koji danas najčešće asociramo sa "klimatskom katastrofom": u 5 veku n.e. klima postaje znatno hladnija. Zbog hladnijih i kraćih leta i lošijih žetvi, varvarska plemena sa Severa kreću se ka granicama Rimskog carstva. Po pisanju hroničara, ona u 6 veku već mogu da prelaze na teritoriju Rima preko zaleđenog Dunava i Rajne što je ranije bilo nemoguće. Od 5 -9 veka Evropa ulazi u period vrlo hladne klime koji se zove Mračno doba (Dark Ages)!
OD 9-13 veka ulazimo u novu eru napretka, gde cvetaju zanatstvo i trgovina, rapidno rastu gradovi i kultura, a broj stanovnika za samo 100 godina raaste sa 40 na 60 miliona. To je i era graditeljstva, gde preko noći diljem Evrope niču sjajne i grandiozne katedrale. Klima je znatno toplija nego pre, čak toplija nego što je danas, u proseku za 1,5 stepeni, i to širom sveta. To je takozvani Srednjovekovni topli period (Medieval Warm Period). Vinogradi cvetaju u Engleskoj, Škotskoj i Poljskoj. Po podacima istoričara, proizvodnja vina u Engleskoj 11 i 12 veka je tolika da je mogla predstavljati ozbiljnu konkurenciju uvoznom francuskom vinu! Današnja granica vinove loze, gde je moguće komercijalno gajiti ovu kulturu, je u severnoj Francuskoj, oko 350 km južno od iste granice u 11 veku. U Nemačkoj je utvrđeno da su se u istom periodu vinogradi nalazili na nadmorskoj visini od skoro 800 m, za razliku od današnje maksimalne visine od 560 m što odgovara temperaturnoj razlici od oko 1,5 stepeni, a u Kvebeku, u Kanadi, granica šuma se nalazila oko 130 km severnije nego danas. Vikinzi su naseljevali Grenland (Zelenu zemlju!!!), i na njemu gajili stoku i žito, ploveći iz Norveške bezbedno ka Grenlandu sve do 14 veka, kada se prvi put javljaju ledeni bregovi. Pre toga nema spomena o njima u vikinškim sagama. Po procenama klimatologa, u 11 i 12 veku, na Grenlandu i Arktiku preko leta verovatno uopšte nije bilo leda. Da li se svet srušio zbog toga? Polarni medvedi, za čiju sudbinu toliko brinu ekolozi su očigledno preživeli taj klimatski Holokaust.
Od 14 veka svet ulazi u novi period hladnog vremena koji traje sve do 19 veka, i koji je takođe dobro dokumentovan kao i MWP. Kako su samo strašne zime u danas pitomoj primorskoj Holandiji, na slikama flamanskih majstora iz 16 ili 17 veka! Ko bi rekao danas da se u 17 veku Temza redovno zimi zaleđavala, i da su držani čuveni festivali na ledu, i da su čak ljudi organizovali sajmove i trgovinu na zaleđenoj reci. Baltičko more je tokom zime u to vreme bilo toliko smrznuto da se moglo bezbedno putovati od Poljske do Švedske, a za one koji se umore, na ledu su bili improvizovani moteli i kafane za odmor!
Ljudi su oduvek toplo vreme asocirali sa lakšim preživljavanjem, bogatijim žetvama i boljim uslovima života, a strahovali od zime i hladnoće koje nosi nemaštinu, loše žetve i glad. Mi danas, kad se tek bližimo temepraturama klimatskog optimuma, plašimo se toplote kao nekog prokletstva. A za to je kriva politika čija je bazična premisa da čovek mora da izaziva neku katastrofu, zagrevanje, zahleđenje, šta god. ne treba da se iznenadimo ako za 20 godina počnu ponovo strahovi od novog ledenog doba, kao što je to bilo 70-ih godina prošlog veka.
Friday, March 23, 2007
O Temperature O Mores
Po podacima sa velikog broja meteoroloških stanica zagrevanje u XX veku je iznosilo oko O,6 stepeni C. Dosta slušamo preko medija da porast globalne temperature utiče na brojne negativne promene klime, i da je zato potrebno smanjiti emisiju CO2. Ipak, pogledajmo kako se obrazac promene temperature kroz XX vek uklapao u postavke same teorije staklene bašte koja služi kao opravdanje za ovakvu političku akciju.
Po pretpostavkama teorije stvar bi trebalo da stoji ovako: daleko najveći deo zagrevanja bi trebalo da se desi od 1940-ih godina naovamo kada je rast emisije CO2 decenijama bio eksponencijalni, zatim, najviše zagrevanja bi trebalo da se desi na polovima, i najsnažniji trend zagrevanja bi trebalo da bude u srednjim i višim slojevima atmosfere - tzv troposferi, a ne na površini Zemlje.
Pogledajmo činjenice: najveći deo zagrevanja se, suprotno očekivanjima teorije, dogodio do početka 1940-ih godina kada je emsija CO2 bila relativno niska, da bi onda u periodu 1940-1975 u vreme snažnog privrednog buma i enormnog porasta CO2 temperatura počela da pada čitavih 35 godina, da bi 1975 bila niža za O,3 stepena nego 1940 (inicirajući strahove od novog ledenog doba). Zagrevanje se posle toga nastavilo po sličnoj stopi kao od 1905-1940. Ali, gde je tu uticaj CO2?
Kako stoji stvar sa odnosom temperatura sa površine Zemlje i atmosfere? Od 1979 do danas imamo pouzdane satelitske podatke koji mere kretanje temperature u atmosferi, a od 1880 godine postoje standardne, homogene serije podataka iz zemaljskih meteo-stanica. Po podacima iz dve zemaljske globalne mreže meteoroloških stanica, temperatura je od 1979-2006 porasla 0,19 odnosno 0,26 stepeni po dekadi. Po podacima sa satelita, porast je u istom periodu bio skoro duplo manji, oko 0,13 po dekadi! A teorija, kako smo već rekli, zahteva potpuno suprotno, da zagrevanje bude veće na visini! Sve podatke možete naći ovde.
Što se tiče prostornog rasporeda toplote, zagrevanje bi trebalo da je najmanje na ekvatoru a daleko najveće na polovima i polarnim predelima (takozvana polarna amplifikacija). Kad pogledate trendove temperatura sa satelita od 1979 naovamo, na severnoj hemisferi to grubo odgovara predviđanjima teorije - što idete dalje od ekvatora ka severnom polu porast temperature je sve veći. Ali, na južnoj hemisferi se događa nešto potpuno neočekivano. Najpre, zagrevanje je ukupno znatno manje nego na severnoj polulopti. A još dodatno, što se ide dalje od ekvatora ka polu, ono se smanjuje, a ne povećava, kako teorija zahteva. I na Antarktiku imamo zapravo trend zahlađenja od 0,1 stepen po dekadi od 1979 do danas! To je najveći mogući skandal za teoriju staklene bašte jer je reč o oblasti koja bi po dva osnova trebalo da se rapidno zagreva - em je reč o polarnoj oblasti em je nadmorska visina 3000 m. To je mesto gde bi globalno zagrevanje moralo da je daleko najveće na svetu, a mesto (ceo kontienent zapravo) se zapravo sve vreme hladi!
Jednostavan zaključak iz ovih činjenica jeste da se globalno zagrevanje dešava u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu, u odnosu na ono što zahteva model staklene bašte.
Po pretpostavkama teorije stvar bi trebalo da stoji ovako: daleko najveći deo zagrevanja bi trebalo da se desi od 1940-ih godina naovamo kada je rast emisije CO2 decenijama bio eksponencijalni, zatim, najviše zagrevanja bi trebalo da se desi na polovima, i najsnažniji trend zagrevanja bi trebalo da bude u srednjim i višim slojevima atmosfere - tzv troposferi, a ne na površini Zemlje.
Pogledajmo činjenice: najveći deo zagrevanja se, suprotno očekivanjima teorije, dogodio do početka 1940-ih godina kada je emsija CO2 bila relativno niska, da bi onda u periodu 1940-1975 u vreme snažnog privrednog buma i enormnog porasta CO2 temperatura počela da pada čitavih 35 godina, da bi 1975 bila niža za O,3 stepena nego 1940 (inicirajući strahove od novog ledenog doba). Zagrevanje se posle toga nastavilo po sličnoj stopi kao od 1905-1940. Ali, gde je tu uticaj CO2?
Kako stoji stvar sa odnosom temperatura sa površine Zemlje i atmosfere? Od 1979 do danas imamo pouzdane satelitske podatke koji mere kretanje temperature u atmosferi, a od 1880 godine postoje standardne, homogene serije podataka iz zemaljskih meteo-stanica. Po podacima iz dve zemaljske globalne mreže meteoroloških stanica, temperatura je od 1979-2006 porasla 0,19 odnosno 0,26 stepeni po dekadi. Po podacima sa satelita, porast je u istom periodu bio skoro duplo manji, oko 0,13 po dekadi! A teorija, kako smo već rekli, zahteva potpuno suprotno, da zagrevanje bude veće na visini! Sve podatke možete naći ovde.
Što se tiče prostornog rasporeda toplote, zagrevanje bi trebalo da je najmanje na ekvatoru a daleko najveće na polovima i polarnim predelima (takozvana polarna amplifikacija). Kad pogledate trendove temperatura sa satelita od 1979 naovamo, na severnoj hemisferi to grubo odgovara predviđanjima teorije - što idete dalje od ekvatora ka severnom polu porast temperature je sve veći. Ali, na južnoj hemisferi se događa nešto potpuno neočekivano. Najpre, zagrevanje je ukupno znatno manje nego na severnoj polulopti. A još dodatno, što se ide dalje od ekvatora ka polu, ono se smanjuje, a ne povećava, kako teorija zahteva. I na Antarktiku imamo zapravo trend zahlađenja od 0,1 stepen po dekadi od 1979 do danas! To je najveći mogući skandal za teoriju staklene bašte jer je reč o oblasti koja bi po dva osnova trebalo da se rapidno zagreva - em je reč o polarnoj oblasti em je nadmorska visina 3000 m. To je mesto gde bi globalno zagrevanje moralo da je daleko najveće na svetu, a mesto (ceo kontienent zapravo) se zapravo sve vreme hladi!
Jednostavan zaključak iz ovih činjenica jeste da se globalno zagrevanje dešava u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu, u odnosu na ono što zahteva model staklene bašte.
Thursday, March 22, 2007
Staklena bašta i ugljen-dioksid kao faktori zagrevanja
Iako nisam ekspert za prirodne nauke, izložiću ukratko popularno osnove teorije o čovekovom uticaju na globalno zagrevanje kao i neke široko poznate činjenice koje problematizuju tu popularnu teoriju.
U osnovi teorije je pretpostavka o delovanju zemljine atmosfere kao "staklene bašte". Atmosfera se sastoji od velikog broja gasova, uključujući azot koji čini najveći deo atmosfere, ugljenik, kiseonik, metan i razne druge. Manji deo tih gasova su tzv. gasovi staklene bašte. U njih spadaju vodena para, metan i CO2. Njihova njihova koncentracija se meri milionitim delovima ukupne zapremine atmosfere. Koncentracija ugljen-dioksida je sada oko 380 milionitih delova a u prošlosti je bila još manja od 280 milionitih delova. Daleko najveći gas staklene bašte je vodena para, na koju otpada preko 95% tih gasova.
Gasovi staklene bašte omogućavaju život na Zemlji. Da nije njih, sunčeva energija koja dolazi do Zemljine površine bi bila emitovana natrag u svemir, i temperature na našoj planeti bi bile toliko niske da život uopšte ne bi bio moguć. Gasovi staklene bašte "hvataju" deo te sunčeve energije koja se "odbija" od površine Zemlje i emituju je natrag u amtosferu. Na taj način oni planetu zagrevaju do stepena koji na njoj omogućava život.
Osnovna tvrdnja teorije humanog globalnog zagrevanja jeste da čovek emisijom CO2 povećava koncentraciju gasova staklene bašte, doprinoseći da se više toplote zadržava u atmosferi, jer staklenička "zavesa" u gornjim slojevima atmosfere postaje znatno gušća, sprečavajući jedan deo energije da se emituje u kosmos. Ovaj efekat naučnici zovu "radijacijsko forsiranje" stakelene bašte od strane čoveka. Zaključak je jednostavan - da bi se izbeglo dalje zagrevanje planete potrebno je smanjiti emisiju CO2 iz industrijskih dimnjaka i automobila da bi se kompozicija atmosferskih gasova ponovo vratila u normalu.
Osnovnim i najozbiljnijim dokazom teorije o CO2 kao gasu odgovornom za zagrevanje atmosfere se smatraju analize izotopa ugljenika i kiseonika iz ledene kore sa Grenlanda i Antarktika. U ovim izotopima u ledu su pohranjeni podaci kako o temperaturama tako i o koncentracijama CO2 u prošlosti. I te rekonstrukcije su pokazale da postoji izvanredno bliska korelacija između promena trendova temperatura i promena koncentracije CO2 u atmosferi u prošlosti. Kada temperatura raste, raste i koncentracija CO2, i obrnuto, i to u vrlo bliskoj korelaciji. Ovo je kamen temeljac teorije humanog globalnog zagrevanja kao navodne posledice emisije "viška" CO2. U prošlosti je taj gas uvek rastao zajedno s porastom temperature, što znači da je bio odgovoran za taj porast, pa je logično pretpostaviti da je tako i danas. Emisija CO2 koji industrija i automobili pumpaju u atmosferu mora biti redukovana da bi se porast temperature zaustavio.
U flimu Inconvinient Truth, američkog političara Al Gora, imate vrlo upečatljivu popularnu prezentaciju ovog fakta. U jednom snimljenom predavanju, Al Gore pokazuje Power point simulaciju sa paralelnim grafikonima kretanja temperature i koncentracija CO2 u proteklih nekoliko stotina hiljada godina. Paralelni grafici koji se skoro savršeno poklapaju, izgledaju zaista impresivno. Al Gore ironično pita svoju publiku: "Do they fit together"?
Ipak, Al Gore publici nije spomenuo sledeću vrlo važnu činjenicu vezanu za odnos između parametara o kojima je reč. Pažljivim ispitivanjem rezultata analiza izotopa iz ledne kore, nepobitno je pokazano da je u prošlosti promena koncentracije CO2 kasnila po više stotina ili hiljada godina za porastom temperature! Recimo, za čuveno istraživanje sa stanice Vostok sa Anarktika, gde je bilo reči o klimatskom ciklusu od pet hiljada godina, naučnici su pokazali da je porast CO2 kasnio oko 800 godina za porastom temperature. Isti rezultati su dobijeni za sve druge rekonstrukcije klimatske prošlosti - najpre se Zemlja zagrevala sa relativno niskim koncentracijama CO2, a onda nakon protoka više stotina ili hiljada godina (zavisno da li se radi o dužim ili kraćim klimatskim ciklusima) javljao se nuz-produkt - porast CO2.
Posledice ovog saznanja su dramatične - ako su ove analize tačne (a niko ih do sada nije ni pokušao da ospori) onda je očigledno da je porast atmosferske koncentracije CO2 ne uzrok, nego samo posledica zagrevanja na Zemlji, koje se dešava iz sasvim drugih razloga, poput promena ugla zemljine ose, uticaja sunčeve aktivnosti na direktno zagrevanje ili na slabljenje efekta kosmičke radijacije na formaciju oblaka itd. Ali, zašto CO2 toliko kasni za temperaturom? Naučnici imaju objašnjenje i za to: daleko najveći deo atmosferskog ugljen-diosksida potiče iz okeana: Zbog toga što su toliko veliki i duboki, okeanima treba mnogo više da se zagreju nego kopnu. Kad se okeani sa zakašnjenjem ipak zagreju, rastvorljivost CO2 u vodi opada i on se emituje u atmosferu - zato koncentracija CO2 sa porastom temperature raste, i zato raste sa zakašnjenjem. Kada se Zemlja ohladi, okean se analogno prethodnom slučaju, i hladi sporije od kopna, ali kad se to ipak desi, onda rastvorljivost CO2 raste, i on se apsorbuje iz atmosfere nazad u vodu. Tako se objašnjava činjenica relativno visokih koncentracija ovog gasa na početku ledenih doba, jer temperatura atmosfere pada mnogo brže od brzine readmisije CO2 u okeanima.
Tako je cela teorija o ljudskom globalnom zagrevanju zapravo zasnovana na jednoj očiglednoj grešci - okretanju kauzalnog niza naglavce: umesto (istinite) tvrdnje da zagrevanje izaziva porast koncentracije CO2 emisijom iz okeana, tvrdi se, bez ikakvog uporišta, da CO2 izaziva zagrevanje. Uvek kad vam neko priča o naučnom dokazu da CO2 zagreva planetu, treba da ga upitate - kako to da je u prošlosti rast CO2 uvek kasnio stotinama godina sa temepraturom?
Na jednom internet blogu, postavio sam ovo jednostavno pitanje Williamu Conolley-u, koji je profesor klimatologije mislim na MIT-u, i urednik Wikipedije za klimatska pitanja, inače vatreni zagovornik teorije humanog zagrevanja. On me je uputio na sledeći post na blogu koji vodi on sa svojim prijateljima. U tom postu se razvija teorija takozvane pozitivne povratne sprege. Po njihovom mišljenju, tačno je da zagrevanje počinje iz nekog "nepoznatog razloga" u prvoj petini perioda, ali se onda nastavlja pod uticajem CO2 koji se emituja iz okeana, i koji "amplifikuje", tj. pojačaava zagrevanje koje potiče iz drugih izvora. Tako smo dobili čudnu teoriju - prvih 20% perioda zagrevanje se događa kao posledica jednog uzroka, a narednih 80% kao posledica sasvim drugog.
Na stranu što ovakvo rezonovanje pada pod sečivo Okamovog brijača - traži komplikovanije objašnjenje u prisustvu jendostavnijeg, ono pati od još većeg problema. Ja sam, naime, pitao Mr Conolleya kako je onda moguće da se taj mehanizam povratne sprege toplote i CO2 ikad prekine; tj kada jednom Zemlja počne da se greje zbog npr. uticaja Sunca, i povećanje koncentracije CO2 dovede do famozne "amplifikacije", kako je onda bilo moguće da se planeta ikada kasnije ohladi? Kako su, recimo, bila moguća velika ledena doba, kada je temperatura padala i po 7 stepeni C vrlo brzo, i takođe manji klimatski ciklusi zahlađenja, recimo takozvane Dark Ages od 4-8 veka nove ere i Malo ledeno doba od 14-19 veka kada su temperature pale i za po nekoliko stepeni Celzijusa u toku samo 100 ili 150 godina u odnosu na ranije tople periode (rimski i srednjovekovni)? A ako je to bilo moguće u prošlosti, zašto ne bi bilo moguće i u budućnosti? Drugim rečima, ako su drugi prirodni faktori mogli da ponište i preokrenu dejstvo CO2 u prošlosti, zašto ne bi mogli i sada? Po čemu je ovaj period izuzetan? Profesor mi nije odgovorio na ovo pitanje, tako da mogu samo da nagađam šta je teorija u ovom slučaju.
A dokazi iz ledene kore nam govore još neke zanimljive stvari oko CO2, osim kašnjenja njegovog porasta za temperaturom. Naime, sama koncentracija CO2 ne korelira skoro uopšte sa temperaturom, iako promena koncentracije, uz vremensko kašnjenje, odlično korelira sa promenom temperature. Recimo, temperatura je bila u rimskom i srednjovekovnom periodu u proseku 1-1,5 stepeni viša nego danas tokom više stotina godina, a ipak po nalazima iz ledene kore atmosferska koncentracija CO2 je bila niža od današnje. Isto važi i za period Bronzanog doba (Optimuma Holocena, kako ga zovu klimatolozi) od pre 9000-5000 godina kada je globalna temperatura hiljadama godina bila viša za preko 2 stepena od današnje, a sa manjim koncentracijama CO2 od današnje! Ili još gore, pre 120 000 godina, kada je po nalazima IPCC koncentracija CO2 takođe bila zantno niža od današnje, a globalna temperatura je bila viša oko 5 stepeni od današnje, a najveći deo sveta prekriven tropskim šumama. Iz tog perioda su u koritu Temze iskopani skeleti krokodila, nilskih konja, hijena i lavova, dakle Britanija je imala klimu poput podsaharske Afrike danas!
A ima i obratnih primera gde je sa višim koncentracijama od današnje temepratura bila niža ili tek neznatno viša. Ako, recimo odete dalje u prošlost u period Eocena pre oko 50 miliona godina, koncentraicja CO2 je bila viša oko 6 puta od današnje, a temepratura slična kao u "našem" srednjem veku, oko 1,5 stepeni viša od današnje. U periodu Ordovik pre 440 miliona godina, koncentracija CO2 je bila 18 puta viša od današnje, a najveći deo kontinenata je bio pokriven lednicima!
Dakle, istorijske rekonstrukcije nam pokazuju s jedne strane znatno toplije periode sa manjim koncentracijama CO2 od današnje, a s druge strane i hladnije ili neznatno toplije sa mnogostruko višim koncentracijama od današnje. Očigledno da CO2 uopšte nije važan faktor pri kolebanju temperature, i da zadovoljavajuće objašnjenje klimatskih ciklusa moramo tražiti na nekom drugom mestu. U nekim od budućih postova ćemo prikazati određene savremene i starije teorije koje mnogo ubedljivije od CO2 objašnjavaju klimatske promene.
U osnovi teorije je pretpostavka o delovanju zemljine atmosfere kao "staklene bašte". Atmosfera se sastoji od velikog broja gasova, uključujući azot koji čini najveći deo atmosfere, ugljenik, kiseonik, metan i razne druge. Manji deo tih gasova su tzv. gasovi staklene bašte. U njih spadaju vodena para, metan i CO2. Njihova njihova koncentracija se meri milionitim delovima ukupne zapremine atmosfere. Koncentracija ugljen-dioksida je sada oko 380 milionitih delova a u prošlosti je bila još manja od 280 milionitih delova. Daleko najveći gas staklene bašte je vodena para, na koju otpada preko 95% tih gasova.
Gasovi staklene bašte omogućavaju život na Zemlji. Da nije njih, sunčeva energija koja dolazi do Zemljine površine bi bila emitovana natrag u svemir, i temperature na našoj planeti bi bile toliko niske da život uopšte ne bi bio moguć. Gasovi staklene bašte "hvataju" deo te sunčeve energije koja se "odbija" od površine Zemlje i emituju je natrag u amtosferu. Na taj način oni planetu zagrevaju do stepena koji na njoj omogućava život.
Osnovna tvrdnja teorije humanog globalnog zagrevanja jeste da čovek emisijom CO2 povećava koncentraciju gasova staklene bašte, doprinoseći da se više toplote zadržava u atmosferi, jer staklenička "zavesa" u gornjim slojevima atmosfere postaje znatno gušća, sprečavajući jedan deo energije da se emituje u kosmos. Ovaj efekat naučnici zovu "radijacijsko forsiranje" stakelene bašte od strane čoveka. Zaključak je jednostavan - da bi se izbeglo dalje zagrevanje planete potrebno je smanjiti emisiju CO2 iz industrijskih dimnjaka i automobila da bi se kompozicija atmosferskih gasova ponovo vratila u normalu.
Osnovnim i najozbiljnijim dokazom teorije o CO2 kao gasu odgovornom za zagrevanje atmosfere se smatraju analize izotopa ugljenika i kiseonika iz ledene kore sa Grenlanda i Antarktika. U ovim izotopima u ledu su pohranjeni podaci kako o temperaturama tako i o koncentracijama CO2 u prošlosti. I te rekonstrukcije su pokazale da postoji izvanredno bliska korelacija između promena trendova temperatura i promena koncentracije CO2 u atmosferi u prošlosti. Kada temperatura raste, raste i koncentracija CO2, i obrnuto, i to u vrlo bliskoj korelaciji. Ovo je kamen temeljac teorije humanog globalnog zagrevanja kao navodne posledice emisije "viška" CO2. U prošlosti je taj gas uvek rastao zajedno s porastom temperature, što znači da je bio odgovoran za taj porast, pa je logično pretpostaviti da je tako i danas. Emisija CO2 koji industrija i automobili pumpaju u atmosferu mora biti redukovana da bi se porast temperature zaustavio.
U flimu Inconvinient Truth, američkog političara Al Gora, imate vrlo upečatljivu popularnu prezentaciju ovog fakta. U jednom snimljenom predavanju, Al Gore pokazuje Power point simulaciju sa paralelnim grafikonima kretanja temperature i koncentracija CO2 u proteklih nekoliko stotina hiljada godina. Paralelni grafici koji se skoro savršeno poklapaju, izgledaju zaista impresivno. Al Gore ironično pita svoju publiku: "Do they fit together"?
Ipak, Al Gore publici nije spomenuo sledeću vrlo važnu činjenicu vezanu za odnos između parametara o kojima je reč. Pažljivim ispitivanjem rezultata analiza izotopa iz ledne kore, nepobitno je pokazano da je u prošlosti promena koncentracije CO2 kasnila po više stotina ili hiljada godina za porastom temperature! Recimo, za čuveno istraživanje sa stanice Vostok sa Anarktika, gde je bilo reči o klimatskom ciklusu od pet hiljada godina, naučnici su pokazali da je porast CO2 kasnio oko 800 godina za porastom temperature. Isti rezultati su dobijeni za sve druge rekonstrukcije klimatske prošlosti - najpre se Zemlja zagrevala sa relativno niskim koncentracijama CO2, a onda nakon protoka više stotina ili hiljada godina (zavisno da li se radi o dužim ili kraćim klimatskim ciklusima) javljao se nuz-produkt - porast CO2.
Posledice ovog saznanja su dramatične - ako su ove analize tačne (a niko ih do sada nije ni pokušao da ospori) onda je očigledno da je porast atmosferske koncentracije CO2 ne uzrok, nego samo posledica zagrevanja na Zemlji, koje se dešava iz sasvim drugih razloga, poput promena ugla zemljine ose, uticaja sunčeve aktivnosti na direktno zagrevanje ili na slabljenje efekta kosmičke radijacije na formaciju oblaka itd. Ali, zašto CO2 toliko kasni za temperaturom? Naučnici imaju objašnjenje i za to: daleko najveći deo atmosferskog ugljen-diosksida potiče iz okeana: Zbog toga što su toliko veliki i duboki, okeanima treba mnogo više da se zagreju nego kopnu. Kad se okeani sa zakašnjenjem ipak zagreju, rastvorljivost CO2 u vodi opada i on se emituje u atmosferu - zato koncentracija CO2 sa porastom temperature raste, i zato raste sa zakašnjenjem. Kada se Zemlja ohladi, okean se analogno prethodnom slučaju, i hladi sporije od kopna, ali kad se to ipak desi, onda rastvorljivost CO2 raste, i on se apsorbuje iz atmosfere nazad u vodu. Tako se objašnjava činjenica relativno visokih koncentracija ovog gasa na početku ledenih doba, jer temperatura atmosfere pada mnogo brže od brzine readmisije CO2 u okeanima.
Tako je cela teorija o ljudskom globalnom zagrevanju zapravo zasnovana na jednoj očiglednoj grešci - okretanju kauzalnog niza naglavce: umesto (istinite) tvrdnje da zagrevanje izaziva porast koncentracije CO2 emisijom iz okeana, tvrdi se, bez ikakvog uporišta, da CO2 izaziva zagrevanje. Uvek kad vam neko priča o naučnom dokazu da CO2 zagreva planetu, treba da ga upitate - kako to da je u prošlosti rast CO2 uvek kasnio stotinama godina sa temepraturom?
Na jednom internet blogu, postavio sam ovo jednostavno pitanje Williamu Conolley-u, koji je profesor klimatologije mislim na MIT-u, i urednik Wikipedije za klimatska pitanja, inače vatreni zagovornik teorije humanog zagrevanja. On me je uputio na sledeći post na blogu koji vodi on sa svojim prijateljima. U tom postu se razvija teorija takozvane pozitivne povratne sprege. Po njihovom mišljenju, tačno je da zagrevanje počinje iz nekog "nepoznatog razloga" u prvoj petini perioda, ali se onda nastavlja pod uticajem CO2 koji se emituja iz okeana, i koji "amplifikuje", tj. pojačaava zagrevanje koje potiče iz drugih izvora. Tako smo dobili čudnu teoriju - prvih 20% perioda zagrevanje se događa kao posledica jednog uzroka, a narednih 80% kao posledica sasvim drugog.
Na stranu što ovakvo rezonovanje pada pod sečivo Okamovog brijača - traži komplikovanije objašnjenje u prisustvu jendostavnijeg, ono pati od još većeg problema. Ja sam, naime, pitao Mr Conolleya kako je onda moguće da se taj mehanizam povratne sprege toplote i CO2 ikad prekine; tj kada jednom Zemlja počne da se greje zbog npr. uticaja Sunca, i povećanje koncentracije CO2 dovede do famozne "amplifikacije", kako je onda bilo moguće da se planeta ikada kasnije ohladi? Kako su, recimo, bila moguća velika ledena doba, kada je temperatura padala i po 7 stepeni C vrlo brzo, i takođe manji klimatski ciklusi zahlađenja, recimo takozvane Dark Ages od 4-8 veka nove ere i Malo ledeno doba od 14-19 veka kada su temperature pale i za po nekoliko stepeni Celzijusa u toku samo 100 ili 150 godina u odnosu na ranije tople periode (rimski i srednjovekovni)? A ako je to bilo moguće u prošlosti, zašto ne bi bilo moguće i u budućnosti? Drugim rečima, ako su drugi prirodni faktori mogli da ponište i preokrenu dejstvo CO2 u prošlosti, zašto ne bi mogli i sada? Po čemu je ovaj period izuzetan? Profesor mi nije odgovorio na ovo pitanje, tako da mogu samo da nagađam šta je teorija u ovom slučaju.
A dokazi iz ledene kore nam govore još neke zanimljive stvari oko CO2, osim kašnjenja njegovog porasta za temperaturom. Naime, sama koncentracija CO2 ne korelira skoro uopšte sa temperaturom, iako promena koncentracije, uz vremensko kašnjenje, odlično korelira sa promenom temperature. Recimo, temperatura je bila u rimskom i srednjovekovnom periodu u proseku 1-1,5 stepeni viša nego danas tokom više stotina godina, a ipak po nalazima iz ledene kore atmosferska koncentracija CO2 je bila niža od današnje. Isto važi i za period Bronzanog doba (Optimuma Holocena, kako ga zovu klimatolozi) od pre 9000-5000 godina kada je globalna temperatura hiljadama godina bila viša za preko 2 stepena od današnje, a sa manjim koncentracijama CO2 od današnje! Ili još gore, pre 120 000 godina, kada je po nalazima IPCC koncentracija CO2 takođe bila zantno niža od današnje, a globalna temperatura je bila viša oko 5 stepeni od današnje, a najveći deo sveta prekriven tropskim šumama. Iz tog perioda su u koritu Temze iskopani skeleti krokodila, nilskih konja, hijena i lavova, dakle Britanija je imala klimu poput podsaharske Afrike danas!
A ima i obratnih primera gde je sa višim koncentracijama od današnje temepratura bila niža ili tek neznatno viša. Ako, recimo odete dalje u prošlost u period Eocena pre oko 50 miliona godina, koncentraicja CO2 je bila viša oko 6 puta od današnje, a temepratura slična kao u "našem" srednjem veku, oko 1,5 stepeni viša od današnje. U periodu Ordovik pre 440 miliona godina, koncentracija CO2 je bila 18 puta viša od današnje, a najveći deo kontinenata je bio pokriven lednicima!
Dakle, istorijske rekonstrukcije nam pokazuju s jedne strane znatno toplije periode sa manjim koncentracijama CO2 od današnje, a s druge strane i hladnije ili neznatno toplije sa mnogostruko višim koncentracijama od današnje. Očigledno da CO2 uopšte nije važan faktor pri kolebanju temperature, i da zadovoljavajuće objašnjenje klimatskih ciklusa moramo tražiti na nekom drugom mestu. U nekim od budućih postova ćemo prikazati određene savremene i starije teorije koje mnogo ubedljivije od CO2 objašnjavaju klimatske promene.
Tuesday, March 20, 2007
Početak
Ovo je prvi srspki blog koji ce se baviti pitanjima globalnog zagrevanja, posebno kritikom oficijelne teorije staklene bašte koja tvrdi kako čovek izaziva globalno zagrevanje i kako je potrebno drastično smanjiti emisiju CO2 u atmosferu da bi se klima stabilizovala. Moći ćete da čitate o greškama i otvorenim problemima oficijelne teorije staklene bašte, o alternativnim teorijama klimatskih promena, ekonomskim efektima Kjoto protokola. Takođe, moći ćete da čitate o tome kako je jedna u početku ekscentrična teorija postala pravo Jevanđelje ekološkog pokreta, ko ima interesa od širenja klimatskog alarmizma, i o tome kako neki naučnici učestvuju u političkoj kampanji zaodenutoj u naučno ruho.
Moje ime je Ivan Janković, ja sam filozof i ekonomista koji je za pitanja globalnog zagrevanja postao zainiteresovan analizirajući prevashodno ekonomske aspekte Kjoto prokotola. Takođe, interesuju me geografija i klimatologija nezavisno od ekonomije.
Moje ime je Ivan Janković, ja sam filozof i ekonomista koji je za pitanja globalnog zagrevanja postao zainiteresovan analizirajući prevashodno ekonomske aspekte Kjoto prokotola. Takođe, interesuju me geografija i klimatologija nezavisno od ekonomije.
Subscribe to:
Posts (Atom)
