Zavera u merenjima CO2?

Ovo što sada pišem više nije ni standardni skeptički argument, to je neka vrsta teorije zavere, X files globalnog zagrevanja. Pitao sam profesora Ducića, koji jeste dosta radikalan skeptik globalnog zagrevanja šta misli o tome, on je bio dosta kritički nastrojen prema ovoj ideji. Rekao mi je, to ne treba mnogo koristiti, jer nije jasno koliko je tačno (za razliku od temperaturnih dikrepanci, kašnjenja CO2 za temperaturom, odsustvom korelacije u XX veku, odsustvom polarne amplifikacije na južnoj hemisferi i drugim nespornim argumentima protiv teorije staklene bašte). Ja sam ipak pročitao nekoliko radova koji su mi dobrim delom bili tehnički nerazumljivi, ali su podaci tamo izneti proverljivi, te će stručnjaci u budućnosti moći da se odrede prema tome. Zapanjen sam prećutkivanjem ovih vrlo ozbiljnih optužbi koje iznose nekolicina renomiranih naučnika, i to me ubeđuje da "something stinks", kako je rekao Neil Caldor, bivši urednik časopisa Science. Neko će reći, to je čista teorija zavere, ali setimo se, jedan od prvih đavolovih trikova jeste da nas ubedi da on sam ne postoji. Pre neki dan smo videli iz arhive francuske vlade snimke UFO-a, koji potvrđuju neke od ludih Molderovih pretpostavki kojima smo se svi podsmevali (bar ja jesam). Da li će i ovde biti slično?

U našem slučaju, reč je o teoriji da su merenja na kojima se zasniva teorija o porastu koncentracije CO2 poslednjih stotinak godina zapravo pogrešna (falsifikovana), a da to koalicija zainteresovanih naučnika, političara i medija skriva od javnosti. Dakle, da je reč o jednoj vrsti naučne prevare, a onda i zavere njenog skrivanja, smišljene da se "dokaže" da je čovek krivac za globalno zagrevanje. Po mišljenju profesora Zbignjeva Jaworowskog, multidisciplinarnog naučnika koji je jedan od vodećih svetskih stručnajka za radijciju, kao i za analize izotopa iz ledene kore (bio je šef tima UN koji je to radio u više navrata u prošlosti), podaci iz ledene kore na kojima se zasnivaju rekonstrukcije kretanja CO2 u prošlosti su pogrešni. Po njegovim rečima, analize pre 1985, kada globalno zagrevanje još uvek nije postalo vladajuća ideologija, pokazivale su slične a često i više vrednosti CO2 u prošlosti nego u modernim vremenima. Od kako je krajem 80-ih to postalo politički korektno da se tvrdi da je čovekova emisija CO2 krivac za otopljavanje, rekonstrukcije prošlih koncentracija CO2 su neobjašnjivo počele da "pokazuju" znatno manje vrednosti; ranije je bilo uobičajeno da su tokom geološkog vremena pojavljuju i koncentracije ovog gasa koje su više od današnjih, često i preko 1000 ppmv (današnja koncentracija je oko 380 ppmv, po oficijelnim nalazima sa Havaja, Mauna Loa). Posle 1985, sve rekonstrukcije koja su davale više rezultate za predindustrijsko vreme su odbačene (preko 30% ukupnih uzoraka) i usvojena je kanonska verzija o 200-280 ppmv tokom poslednjih 650 000 godina, gde je niža vrednost vezana za ledena doba, a viša za interglacijale, tj. periode toplog vremena (u jednom takvom se mi sada nalazimo).

Prigovor profesora Jaworowskog je da rekonstrukcije prošlih koncentracija CO2 u ledenoj kori nisu pouzdane; da na velikim dubinama, odakle se vade uzorci leda iz kojih se rekonstruiše sastojak CO2 u atmosferi, gas se nalazi pod velikim pritiskom, i do 300 puta većim od atmosferskog, što menja kompoziciju kristala leda, i čini da sadržaj CO2 u ugljeničnim izotopima biva smanjen za oko 30-50% u odnosu na njegov originalni sadržaj u atmosferi. Dakle, koncentracije CO2 u prošlosti su bivale i po duplo veće od onih koje pokazuju analize ledene kore, zato što, po Jaworowskom, ledena kora ne predstavlja zatvoren sistem koji bi očuvao izvornu kompoziciju atmosferskih gasova, i zato što je bušenje leda invazivna tehnika koja fizičko-hemijski kontaminira uzorke. Pozivajući se na najnovije rezultate glacioloških istraživanja on tvrdi da taloženje izotopa ugljenika u ledenoj kori vodi veštačkoj uniformizaciji pod pritiskom 300 puta većim od atmosferskog. Što se ide ka površini (sadašnjosti), to je uniformizacija manja i vrednosti veće. Dakle, rekonstrukcije ne falsifikuju trendove porasta i pada CO2 u prošlosti (što objašnjava zašto on korespondira sa temperaturom u prošlosti), ali falsifikuje magnitudu tih promena, veštački smanjujući maksimalne koncentracije za više od trećine ili čak polovine, a povećavajući minimalne (što objašnjava da rekonstrukcija CO2 iz interglacijala Emijan od pre 125 000 godina koji je bio globalno topliji za 5 stepeni od sadašnjeg daje vrednosti CO2 znatno niže od sadašnjih!)

Zanimljivo je kako je čitava od IPCC prihvaćena dogma o linearnom porastu Co2 posle industrijske revolucije po Javorovskom zasnovana na jednoj gruboj prevari. Na ostrvu Mauna Loa, Callendar, jedan od osnivača teorije o CO2 kao pokretaču klimatskih promena je manomentarski očitao koncentraciju CO2 od 328 ppmv 1973 godine. Ista koncentracija je nađena u antarktičkom ledu za godinu 1890. To se uopšte nije uklapalo u politički korektnu verziju linearnog porasta CO2 od XIX veka, naime izgledalo je kao da je koncentracije gasa bila ista krajem XIX veka kao i krajem XX-og. Sledeći grafikon poredi koncentracije nađene u površinskom ledu na Antarktiku i na Mauna Loa:

Tu se jasno vidi da nema linearnog trenda i da se rezultati sa Mauna Loa ne uklapaju u ono što imamo sa Antarktika. Naprosto koncentracije sa Antarktika su "suviše visoke", odnosno pojavljuju se preko 80 godina pre nego što im to "dozvoljava" teorija staklene bašte. I šta je uradilo bratstvo globalnog zagrevanja da ukloni ovu dikrepancu? Oni su pretpostavili da su izotopi ugljenika nađeni u ledu tačno 83 godine mlađi od leda u kome su nađeni, gle čuda, tačno onoliko koliko je "falilo" da se izotopske rekonstrukcije poklope sa manometarskim očitavanjima! Ovde dole je "korigovani" grafik, u kome je uneta spasonosna pretpostavka da je ugljenični izotop iz leda baš 83 godine mlađi od samog leda:

Sve se uklapa. Linearni rast na delu!
Međutim, nesreća po ovu celu operaciju sa "štelovanjem" prošlih koncentracija CO2 je što su tokom XIX i XX veka vršene na stotine direktnih hemijskih merenja sadržaja CO2 u vazduhu, i ta merenja, sprovođena od vrhunskih naučnika koji su pioniri ekologije, botanike, fizičke hemije, itd, nekolicina među njima i nobelovci, pokazala su da je koncentracija ovog gasa bivala mnogo puta u toku zadnjih 200 godina viša od današnjih 378 ppmv. Recimo, 40-ih godina prošlog veka bila je preko 470 ppmv. Profesor Ernst Georg Beck sa Univerziteta u Frajburgu je sabrao preko 130 takvih pouzdanih hemijskih merenja koja su vršena od početka XIX veka do 1960-ih (merenja sa manjom marginom greške od onih koja se vrše na Havajima, a koja IPCC smatra merodavnim), i ti nalazi su zapanjujuće različiti od pretpostavki IPCC, ali potpuno u skladu sa "nekorigovanim" nalazima iz ledene kore. Godine 1890. imamo vrednosti blizu 330 ppmv što se skoro savršeno slaže sa "neposlušnim" rekonstrukcijama iz leda, pre spasonosne "korekcije".

Moderna ortodoksija globalnog zagrevanja je prosto ignorisala sva hemijska merenja, i pored njihove superiorne preciznosti, upravo zato što se ona nisu uklapala u teoriju o humanom uzroku zagrevanja.

Ne bih rekao da je zgodna okolnost što se lako može ispostaviti da čitava priča o globalnom zagrevanju nije zasnovana čak ni na nepouzdanim pretpostavkama u sukobu sa mnogim činjenicama (što je mainstream skeptički argument koji sam ja do sada ilustrovao), već na otvorenom krivotvorenju činjenica.